Potencijalno tužna priča

Čovek koji nikada ništa nije uradio u svoje ime, a veoma je uspešan i bogat, morao je delovati u nečije tuđe. Kako su se pred njim povijali propisi i administracija u Jugoslaviji i Srbiji, nameće se da je interes iza njegovog uspeha bio neki veoma moćan, ali paradržavni. Taj čovek, Milan Beko, morao je, nakon uopštene prozivke predsenika Srbije, koji ipak ima neku obavezu prema građanima, ako ništa drugo ono bar da pobedi na izborima, da istupi javno ispred plejade nametnutih oligarha i da u medijima iznese "svoj" stav o "nepristojnom bogatstvu" i društvenoj odgovornosti.
Diktatorov posrednik i poslanički kandidat vojne partije, svestan da nije otimao samo u svoje ime, „ne smatra da je nepristono bogat“. Zaboravlja da svoju imovinu nije stekao radom za koji je plaćao porez, već mešetarenjem po nalogu političke oligarhije, koja je kada je on bio uključen izvrtala propise po potrebi. Da ne bude zabune, isti Beko bio je uhvaćen, ali iz nepoznatih razloga ne i procesuiran, za nezakonito preuzimanje firme „Rapid“ kojoj je ispostavljao uvećane i fiktivne račune koji su prikazivani kao dug. Isti Beko je, kao vlasnik firme „DiBek“, uvozio kućnu hemiju koja je prodavana na crno po beogradskim buvljacima... Pri svemu tome, nepoznato je kojih je to firmi vlasnik Milan Beko da bi sebe nazivao privrednikom? Firma kao čiji vlasnik se prikazivao pri osnivanju kluba „Privrednik“ („Ross South East“) ispostavila se kao vlasništvo kompanije „ITM“. Sve u radu ovog čoveka je mutno. Da je radio u svoje ime, bio bi tretiran kao i svaki perač novca za organizovani kriminal, poput „Limuna“ i „Joce Amsterdama“. Iz činjenice da se tretira kao poslovni čovek, iako se svuda pojavljuje samo kao savetnik, proističe da samo servisira nekoga ili nešto. Takav lik kaže da je u Srbiji stvorena klima kao da je „nepristojno bogatstvo“ nastalo u vreme Miloševića i smatrajući slugeranstvo politici kao biznis konstatuje „pre smo Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi“. Problem je što su ti tajkuni, pre bi se reklo Mirini, sve vreme isti ljudi, i da su se jedino menjale partije, šefovi države i vlada. Naviknut da otima po volji a da prodaje skupo i da radi „na foru“, parabiznismen se razotkrio rekavši da „danas u Srbiji tržište kapitala praktično ne postoji tako da je vrednost naših preduzeća i njihove imovine potpuno nejasna. Izvesne su jedino obaveze prema bankama. U tom smislu pre bi se moglo reći da sam zadužen, nego bogat“. Zašto se Milan Beko zaduživao? Kojim je parama kupovao? Sa čim je planirao da investira? Ispostavlja se da su bivši komunistički direktori i privilegovani kriminalci otimali državno i duštveno, pa se zaduživali da bi investirali. I ko bi sada, kada su sve uništili, a sebi napunili džepove, trebalo da vraća?
Trebalo bi se osvrnuti i na dimenziju onoga što simbolizuje postojanje „poslovnih ljudi“ tipa Milana Beka, a to je potpuno odsustvo pripadanja zajednici. „Da bismo mogli da pričamo o većoj društvenoj odgovornosti, prvo moramo da povratimo vrednost naše imovine.“ Čovek koji, osim političkim partijama i, verovatno onima koji su održavali njegov uticaj nad sistemima države, nikada nije ništra uradio za društvo, osim što je bukvalno ukrao firmu u kojoj je radio – „Rapid“. Za njega je krik gladne Srbije, u čijem je uništavanju i on lično učestvovao, populizam, a političari koji, istina iz sopstvenih pobuda, podilaze ovom realnom osećanju građana su krivi što slušaju one koji su svesni da Beko i njemu slični teraju građane ili istoriju da reši probleme u čijem stvaranju učestvuju Beko i njemu slični, a često i ti isti savetnici i političari. U krajnjoj liniji, paralelno finansirati ideološki nesrodne političare poput Čedomira Jovanovića i Tomislava Nikolića, ukazuje da Beko služi svrsi a ne ideji. U tom smislu je i njegova konstatacija da “ovo nije atmosfera u kojoj može da se radi, a ako se, ipak, odlučim da odem– preuzmite nam obaveze i evo vam firme”. Ukratko, oteo je, sebe obogatio, ništa nije uspeo da uradi, namirio je one koji su mu omogućili krađu i još ucenjuje da će pokradenima nametnuti obavezu da vraćaju dugove koje je napravio.
Pustiti njegove reči, kao što su to učinili list "Blic" i magazin "Ekonomist", bez komentara, jednako je bezobrazno kao i svaka njegova reč. Što se javnosti tiče, ona mora biti svesna da Beko nije stvorio sebe, jer bi do sada već bio na robiji. Javnost mora da traži istinu, koji su Bekovi patroni koji ovu zemlju i njene građane toliko mrze da su ispoljili spremnost da sprovedu ovo što nam od 1980. godine sprovode: uništavanje privrede, obesmišljavanje domaće valute, štednje, obrazovanja i nadasve poštenog rada?

Moćnima nešto za ništa, ostalima ništa za nešto

Narodna banka Srbije objavljuje na svom sajtu podatke o novčanim agregatima. Na adresi http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/80_2/novcani_agregati_2010.pdf nalaze se sledeći podaci, o novčanoj masi M1, u milionima dinara, za period decembar 2009 – februar 2010. godine:
2009. 2010.
Dec. Jan. Feb.
Gotov novac u opticaju 95.519 89.216 89.898
Transferabilni depoziti 162.908 147.816 144.403
Druge finansijske organizacije 5.143 4.451 5.046
Lokalni nivo vlasti 8.837 8.529 9.947
Javna preduzeća 11.097 11.291 10.781
Druga preduzeća 92.695 80.204 74.190
Stanovništvo 39.459 37.409 38.403
Neprofitne i druge organizacije 5.677 5.932 6.036
Svega 258.427 237.032 234.301
Agregat M1 predstavlja takozvanu likvidnu dinarsku masu. Dinarsku masu čini „gotov novac u opticaju“, koji je opšte razumljiva kategorija, i "transferabilni depoziti", koje se ne zna šta taj pojam podrazumeva. Ovi tzv. "transferabilni depoziti" nisu realni depoziti. Radi se o knjiškom (bankarskom) novcu, koji je sastoji od prolaznih računa, pod kojima se podrazumevaju tekući računi (što se vidi iz nastavka tabele o nosiocima sredstava). Uprkos tome, prema statističkom metodu koji primenjuje Narodna banka Srbije, ovi računi prikazuju se kao posebna vrsta novca, jednaka sa gotovinom.
Emisija takvog novca je praktično falsifikovanje novca, zato što ovaj navodni „novac“ i emisiju takvog „novca“ u vidu kredita ne poznaje ni Ustav, ni zakoni, niti bilo koji propis iz oblasti finansija. U čl. 53. Zakona o NBS, stav 2 eksplicitno piše: „Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u Republici Srbiji.“
Činjenica je da je, uprkos tome što nije pravno uređen kao takav „novac“ iz tzv. „transferabilnih depozita“ dominatno zastupljen u novčanoj masi, te sledstveno ima natpolovičan značaj u robno-novčanom prometu.
Bezgotovinski (knjiški ili bankarski) novac koji dominira u likvidnoj masi je sakriven od građana, i u sistem bez pravnog osnova uvedeno postojanje treće vrste novca, čijim emitovanjem se bavi neko izvan Narodne banke. Ovo je dodatno zamaskirano u čl. 4 Zakona o bankama, u kome su poslovi koje banka obavlja, prividno taksativno: „1) depozitne poslove (primanje i polaganje depozita); 2) kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita); 3) devizne, devizno-valutne i menjačke poslove; 4) poslove platnog prometa; 5) izdavanje platnih kartica; 6) poslove s hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi kastodi banke i dr.); 7) brokersko-dilerske poslove; 8)izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao) 9) kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr.); 10) poslove zastupanja u osiguranju; 11) poslove za koje je ovlašćena zakonom“. Kreiranje kredita iz ničega, kao defakto izvor moći i bogatstva, nije navedeno, pa se iz Zakona ne može naslutiti mogućnost, koja se vidi iz sajtu NBD, da postoji bezgotovinski novac. Tumačenjem ove odredbe Zakona o bankama, stvara se privid da su prikupljeni depoziti osnov za davanje kredita, što nije istina, niti proističe iz zakona. U praksi, međutim, najčešći slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komintenata, i kreira pare iz ničega a plasira kao kredit preko tekućih računa koji predstavljaju posebnu vrstu (bezgotovinskog) novca, bez obzira što ni jedan zakon u Srbiji ovo ne poznaje.
Da je Narodna banka Srbije svesna nezakonitosti navedenog, ukazuje činjenica da se u svom prikazu poziva na tzv. bazelske standarde koje donosi BIS (Bank for International Settlement) sa sedištem u Švajcarskoj, umesto na važeće propise Srbije. Na ovaj način, deklarisana nezavisnost NBS od izvršne vlasti, prebačena je na zavisnost od privatne bankarske institucije iz Švajcarske, koja nije pod ingerencijom bilo koje vlade u svetu, i čak ima i svoju privatnu gardu.

Ostaje nam vera u Boga

Još za života blaženopočivšeg patrijarha Pavle u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dogodila se tektonska promena, koja je strukturu jedne od duhovnih vertikala srpskog naroda pretvorila u izvorište manipulacija. O tome je javno istupao protojerej dr. Žarko Gavrilović, ali su njegove reči ostajale bez odjeka među vernicima, koji se ponašaju kao da vera nije zajednička i da će sve doći na zdrave grane ako se problemi ignorišu. Međutim, tek sada kada se približio trenutak izbora novog patrijarha, dnevni list "Blic" pokrenuo je temu, oko koje se nije smelo ćutati. Nama nije bilo dovoljno iskustvo katoličke crkve u Poljskoj, koje je pokazalo da je otvaranje dosijea i istina nešto bez čega se ne može ići u normalno stanje. Tako smo došli u situaciju da pomenute novine, stavljajući se na stranu političkih struktura koje bi da kada im je u interesu podriju kandidate druge političke strukture plasira, doduše po svemu sudeći tačnu, priču, ali bez potpune informacije i o drugim lobijima, naime da bosanski lobi u SPC nastoji da se za patrijarha postavi ličnost koja bi samo figurirala, a da i dalje zadrži vlast u Crkvi, sa vladikom zvorničko-tuzlanskim Vasilijem (Kačavendom) kao vladarem SPC iz senke. Pošto vladika Vasilije nema većinu, u nastojanju da on i njemu odane vladike odrede tok Sabora, pominje se i mogućnost oduzmanja prava glasa vladikama iz Makedonije, i da sva trojica kandidata za patrijarha budu njemu bliski episkopi. Na taj način bi, kao i do sada, zadržao najveći uticaj u SPC na tok novca. U najužem jezgru su, osim vladika koji figuriraju kao kandidati bosanskog lobija, banjalučkog Jefrema, episkopa za Ameriku i Kanadu Mitropolije novogračaničke Longina i episkopa istočnoameričkog Mitrofana, i vladike banatski Nikanor, kanadski Georgije, mileševski Filaret i vranjski Pahomije. Reč je o episkopima koji imaju najkonzervativnije crkvene i najradikalnije političke stavove.
Najbliži vladiki Vasiliju je episkop Longin. Pre nego je otišao u eparhiju u Americi, bio je kratko vladika u Australiji, gde je prešao nakon pada Krajine jer bio episkop dalmatinski. Vladika Longin vezuje se za politiku Slobodana Miloševića i bio je u vrlo bliskim odnosima sa Milanom Martićem i Milanom Babićem. Zbog toga se posle pada Krajine nije vratio u Hrvatsku, već ga Sabor šalje u Australiju, a potom u Ameriku. On je vrlo čest gost vladike Vasilija u Bijeljini. O angažmanu vladike Longina, bivši gradonačelnik Knina, Drago Kovačević svedoči: „vladika Longin, čovek vrlo radikalnih četničkih stavova i blizak prijatelj Radovana Karadžića mi je rekao: ‘Najbolje je da ovaj narod odavde ode’.”
Drugi kandidat je vladika banjalučki Jefrem. Pripisuje mu se crkveni fundamentalizam. Grupa mladih u Srbiji koja upada u pojedine eparhije i prekida liturgije, za svoje uzore navodi vladiku Jefrema i banatskog Nikanora, takođe bliskog Kačavendi. Vladika banjalučki je donedavno u svojoj kancelariji imao i sliku Radovana Karadžića.
Treći kandidat je episkop istočnoamerički Mitrofan, rođen takođe u Bosni. On je najobrazovaniji kandidat vladike Kačavende. Kao i ostali Kačavendini kandidati, pripada grupi današnjih episkopa koji su krenuli iz manastira Krka.
Vladika Vasilije je od 1976. bio operativna obrada službe bezbednosti u cilju angažovanja za saradnju. U konsultaciji sa republičkim organima SR Bosne i Hercegovine, službe podržavaju izbor Kačavende za episkopa SPC, zbog činjenice da je duži period bio u aktivnom odnosu sa službom. Vasilije Kačavenda iskoristio je položaj sekretara u Eparhiji i tadašnjem vladiki Longinu sugerisao je da starije sveštenike penzioniše, a da dovodi mlađe. Njima je u većini slučajeva kumovao Kačavenda, a bogatije parohije davao je sveštenicima koji bi mu plaćali nadoknadu. Danas drži najveći broj crkava u Beogradu jer je u njih dovodio svoje ljude. Svečana arhijerejska hirotonija vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija bila je 25. juna 1978. godine. Vladika Vasilije slovi za patriotu. Česti gosti bili su mu Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, braća Karić, pokojni Ljubiša Savić Mauzer, razni političari, i vladika vranjski Pahomije i mileševski Filaret. U vreme Plavšićeve i Krajišnika razgovaralo se i o politici i o državnim i vojnim pitanjima. Po odlasku domaćih političara, kod vladike Vasilija bi dolazili oficiri SFOR.
Zanimljivo je da među navedenim informacijama koje su predstavljene u "Blicu" nema pomena o mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju ili vladici niškom Irineju. Bez obzira što izbor patrijarha nije demokratski postupak, vernici zaslužuju da znaju ko su svetovne ličnosti koje su kandidati za tron patrijarha koji je nesumnjivo jedan od stubova društvene vertikale u Srbiji.

Da li je teorija zavere i kada drugi vide isto?

Slovenački ekonomista Rado Pezdir, univerzitetski predavač i autor knjige „Slovenačka tranzicija između Kardelja i tajkuna“ ukazuje da je priča o Sloveniji kao primeru uspešne zemlje u tranziciji samo mit. Naime, slovenačko tržište rada je najmanje fleksibilno u regiji, birokratske barijere su među najvećima, konkurentnost je katastrofalna zbog monopola i niske inovativnosti, porezi su među najvišima na svetu, penzijski i zdravstveni sistem pred raspadom... Pezdir objašnjava da su slovenačke kompanije koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom države, u privatizaciji i u mehanizmu bankarskog sistema, potpuno podvrgnute tajkunskom preuzimanju, a to što je prosečna plata u Sloveniji viša od srpske je posledica ekonomske politike Srbije u devedesetim godinama prošlog veka kada je više ličila na srednjovekovnu, kao i toga da je u bivšoj SFR Jugoslaviji Slovenija bila razvijenija od Srbije. Prosečna plata je veća i u Hrvatskoj nego u Srbiji, pa se niko ne poziva njihov tranzicioni model podele privrede na 200 familija i kombinaciju monopola i socijalističkih intervencija kao uzor.
Slovenački nacionalizam, nasleđen je iz bivše SFRJ. Ekonomista Franjo Štiblar, uticajni savetnik skoro svih slovenačkih vlada i godinama glavni ekonomista Nove ljubljanske banke, napisao je još 2000. godine u eseju „Nacionalni interes u razvoju slovenačkog finansijskog sektora i privrede“ da su južna tržišta prostor za iskorišćavanje od strane slovenačkih preduzeća uz podršku slovenačke države. Slovenački političari su pokušali da osvoje Balkan preko državnih monopola. Zato strani kapital teško i sporo prodire u Sloveniju. Domaće interesne grupe su imale apetite za preuzimanje preduzeća u toku privatizacije. To su mogli da urade jedino uz zatvaranje granica i uz podršku politike. Ta konsolidacija vlasništva dogodila se uglavnom pre ulaska u EU pa izolacionizam više nije ekonomska, nego poslovna politika, uz podršku namerno neefikasnih institucija.
Shvatanje da će s ulaskom u EU svi problemi nestati pogrešno je. EU ne reaguje na bilo šta što nije politika kodifikovana u institucijama države, pa ni na pojave da je Slovenija izolacionistička, puna tajkuna, na primere monopolskog ponašanja i netransparentnog preuzimanja kompanija. Sve dok je slobodno tržište u samoj EU ograničeno, tako što funkcioniše sistem subvencija i ideologija stvaranja nacionalnih preduzeća, dok je moguće da interesne grupe blokiraju primenu zakona, dok postoje čitavi sektori kojih se u domenu političkih mehanizma koje privatizacija nije ni dotakla, EU neće biti u stanju da reaguje na stranputice tržišne ekonomije. Slovenački javni sektor nije postao efikasniji ulaskom u EU i opstaju isti problemi: zapošljavanje i unapređivanje po političkim kriterijumima, ogroman i skup državni aparat koji je neproduktivan i sistem kolektivnih plata koje rastu brže nego one u privredi, mnoštvo problema s funkcionisanjem pravne države, raspad zdravstvenog i penzionog sistema itd. Najbitniji dobitak Slovenaca članstvom u EU je usvajanje evra, jer dok je važio tolar i autonomna monetarna politiku, Banka Slovenije je programiranom depresijacijom kursa stvarala inflaciju, čime je nanosila štetu u privredi i štitila bankarski kartel, odnosno Novu ljubljansku banku. Uz to, pravila EU onemogućavaju zaštitu monopola, i nameću ograničenje budžetskog deficita.
Dakle, ako Srbija hoće da reši svoje probleme, mora da prestane da bude ostatak SFRJ. Ako želi da vodi racionalnu i pragmatičnu politiku kako obezbediti radna mesta mora da prestane da nameće političkom prostoru odnos prema Kosovu kao temu. Ako hoće da uđe u EU kao normalna država, a ne kao država nastala na komunističkoj raspodeli vlasništva, mora da izvrši denacionalizaciju. Strah da bi Srpska pravoslavna crkva vraćenjem imovine dobila ogromnu političku moć, ukazuje da se ne shvata da i crkva može da obezbeđuje radna mesta i plaća poreze, ili da je političko tržište loše pa je političare i ljude u javnoj upravi moguće kupovati za sitne pare. Primer da je i Slovenija odbila da vrati porodici Karađorđević Brdo kod Kranja je ostatak istog socijalističkog mentaliteta po kom bogati nemaju prava na svoju imovinu iako nisu uradili ništa protiv zakona kad su tu imovinu stekli. Ali to je problem pravne države, a ne vlasničkih prava.