Sličnosti - namerne ili slučajne

Naziv „Projekat demokratija“ prvi put je javno upotrebljen 1987. godine, u izveštaju „EIR Research Inc.“ naslovljenom „Projekat demokratija: 'paralelna vlada' iza afere Iran-kontra“ („Project Democracy: The 'parallel government' behind the Iran-Contra affair“). Pod navedenim terminom, u tom izveštaju se označava proces zamene tradicionalnih obaveštajnih funkcija vlade SAD-a, operacijama kojima rukovodi Nacionalni savet za bezbednost (NSC), često predstavljenim kao promovisanje „demokratije“. Ta promocija uglavnom se svodi na nekritički primenjene kriterijume ekonomske deregulacije i ekstremne slobode lokalnih tržišta, koji izazivaju bes stanovništava koja se navodno demokratizuju, što je postaje jedan od aksioma koji se pripisuju, opravdano ili ne, spoljnoj politici SAD. Aktuelni ulični protesti nezadovoljnih građana različitih političkih ideja u Moskvi ostavljaju nedoumicu razloga za vaninstitucionalnu političku borbu u trenutno jednoj od najstabilnijih svetskih privreda na globalnom nivou. Dan nakon izbora za rusku Dumu, održanim 4. decembra 2011. godine, u Moskvi su otpočeli protesti protiv „izborne krađe“. Organizatori se nisu bavili razobličavanjem i dokazivanjem izbornih nepravilnosti, već su samo insistirali javnim protestnim okupljanjima. Nametala se situacija u kojoj nezadovoljni izbornim rezultatima nude mogućnost da oni vanparlamentarna opozicija, zajedno sa nekim političkim partijama iz Dume, uđu u politički „dijalog“ sa koalicijom koja je na izborima osvojila apsolutnu većinu u Dumi. S obzirom da na taj način nije moguće institucionalizovati nezadovoljstvo heterogenih grupacija, utisak je da su protesti pre svega usmereni na podrivanje uticaja tadašnjeg premijera Vladimira Putina koji je bio predsednički kandidat na izborima 4. marta. Bez obzira što je na istima pobedio sa većinom ubedljivijom od partije koja ga je podržavala, protesti ne prestaju. Činjenica da se i dalje ne artikulišu ciljevi protesta, osim ponavljanja izbora, ukazuje u prilog tezi da su pokrenuti u funkciji političke destabilizacije Rusije. Da se radi o segmentu u okviru širih nastojanja da se ruskom rukovodstvu oteža ili čak onemogući vršenje vlasti, navodi sled događaja koji je prethodio protestima. U tom smislu, kao jedan od tipičnih inicijalnih događaja je iskaz Nadie Diuk, potpredsednice organizacije „National Endowment for Democracy“ (NED, Nacionalna zadužbina za demokratiju), pred Podkomitetom za Evropu i Evroaziju kongresnog Komiteta za spoljne poslove, 26. jula 2011. godine. Organizacija ispred koje je pozvana da informiše resorni Podkomitet, NED poznata je javnosti kao krovna organizacija tzv. Projekta demokratija („Project Democracy“), koja deluje sa i posredstvom organizacija „International Republican Institute (IRI, Međunarodni republikanski institut, povezan sa Republikanskom partijom) i „National Democratic Institute“ (NDI, Nacionalni demokratski institut, povezan sa Demokratskom partijom, a koji trenutno vodi Medlin Olbrajt). Inače, Nadia Diuk je završila Ruske studije na Univerzitetu Saseks u Velikoj Britaniji, nakon čega je predavala na Univerzitetu Oksford, a početkom 1990.-tih preselila u SAD da vodi NED-ove programe u Istočnoj Evropi i Rusiji. Ona je udata za svog čestog koautora, Adriana Karatnickog iz organizacije „Atlantic Institute“ (Atlantski institut), koji je 12 godina vodio privatnu paraobaveštajnu grupaciju „Freedom House“ (Slobodarska kuća), tesno povezanu sa NED-om u realizaciji mnogih projekata. U svom iskazu, Nadia Diuk je, uz kvalifikovanje ruske vlade kao „autoritarne“, „diktatorske“ isl, između ostalog iznela: „Trendovi slobode i demokratije u Rusiji su nezadrživo negativni od kako je Vladimir Putin došao na vlast i posvetio se sistematskom konstruisanju predstavljanja njihovih interesa unutar države.“ Ona je već tada ustvrdila da će predstojeći izbori u Rusiji biti nelegitimni: „Aktuelni režim će verovatno za parlamentarne izbore u decembru 2011. i predsedničke u martu 2012. godine koristiti neizbežne falsifikate i manipulacije, da bi potvrdio legitimitet nastavka svoje vlasti.“ Nadalje, Nadia Diuk je izrazila nadu da bi tzv. narandžasta revolucija iz Ukrajine mogla biti ponovljena u Rusiji, tvrdeći da „kada su protesti protiv autoritarnog režima u Ukrajini srušili vladu, 2004. godine, ruski građani su s druge strane granice dobili viziju o alternativnoj budućnosti za sebe kao slovenske nacije.“ S tim u vezi, iznela je tvrdnje o reakcijama tadašnjih ruskih lidera na ukrajinski prevrat: „lideri u Kremlju, uvek najkreativniji inovatori u klubu autoritarijanaca, preduzeli su aktivne mere da promovišu podršku vladi i podriju demokratsku opoziciju...." U svom nastupu, ističući „demokratske prodore na Srednjem Istoku 2011“, Nadia Diuk je pozvala Kongres da „gleda na Istočnu Evropu kao izvor velike riznice iskustva o tome kako su neprijatelji slobode uvek spremni da nameću dominaciju, ali takođe i kako snage koje su za slobodu i demokratiju uvek pronalaze način da se odupru u borbi koja zahteva našu podršku“. Ista Nadia Diuk je u septembru 2011. godine predsedavala je tribinom NED-a, na kojoj je predstavnik „Levade“, organizacije za ispitivanje mnjenja iz Rusije kojoj projekte finansira NED, predstavio pregled o tada predstojećim decembarskim izborima za rusku Dumu. Kao govornik je nastupio i ruski liberalni političar Vladimir Kara-Murza, koji je skup iskoristio da iznese predviđanje da će Vladimir Putin doživeti sudbinu egipatskog predsenika Hosnija Mubaraka. Tokom istog meseca, i Mihail Gorbačov je javno iznosio predviđanja o neregularnostima na predstojećim izborima u Rusiji, kao i teze o okončanju političke dominacije Vladimira Putina u toj zemlji. Inače, NED, koji podleže nadzoru Kongresa SAD-a, raspolaže godišnjim budžetom od oko 100 miliona dolara. Ova organizacija sponzoriše veći broj grupa i organizacija civilnog društva i u Rusiji. Među takvima je „Golos“, nezavisna grupa za praćenje izbora koja je i pre izbora objavila da će rezultati biti falsifikovani, koju NED finansira od 2000. godine. „Golos“ je imala i program, po kome je posmatračima unapred predvidela islatu određene sume novca za svaku prijavu neregularnosti na glasanju. Iz grantova NED-a novac je uplaćivan i Alekseju Navalnom, onlajn anti-korupcijskom aktivisti i kultnoj figuri decembarskih demonstracija, od kada je sa Marijom Gajdar (ćerka pok. Jegora Gajdara, bivšeg premijera Rusije koji je sprovodio šok-terapiju sa katastrofalnim posledicama) pokrenuo 2006. godine omladinski debatni program „DA!“ (skraćeno za "Demokratska alternativa"). Korisnik sredstava NED-a je i organizacija "Svetski pokret za demokratiju"(„World Movement for Democracy“), koju je osnovao Vladimir Rižkov, jedan od bliskih saveznika Mihaila Gorbačova, koji početkom 2012. godine sa bivšim ministrom finansija Kudrinom nastoji da posreduje između vlasti i demonstranata o uslovima za otvaranje „dijaloga“. Najveći izvor sredstava za finansiranje tzv. „civilnih“ petljanja u Rusiji, pored organizacije „Open Society Foundations“ (Fondacije otvorenog društva, bivši „Open Society Institute“, OSI), Džordža Soroša, uključujući i onih kanalisanih kroz NED, je američka vladina Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Zvanično, USAID je od 1992. godine na programe u Rusiji potrošio oko 2.6 milijardi dolara. Trenutno, ova agencija priznaje godišnji nivo troškova u Rusiji od oko 70 miliona dolara, od kojih je skoro pola za „pravednu i demokratsku vladavinu“, oko 30% za programe u oblasti "informisanja" i samo mali deo za podršku programima u oblasti suzbijanja HIV-a i TBC-a. Pomoćnik državnog sekretara SAD za evropske i evroazijske poslove, Filip Gordon objavio je 15. decembra 2012. godine da će administracija predsednika Baraka Obame tražiti odobrenje Kongresa da ovo finansiranje pojača, „inicijativom da se stvori novi fond za podršku ruskim nevladinim organizacijama koje su posvećene pluralističkijem i otvorenijem društvu“. Mnogi komentatori ocenili su dolazak u Moskvu Majkla MekFola u svojstvi ambasadora SAD-a, kao dokaz o eskalaciji nastojanja da se destabilizuje Rusija. Majkl MekFol, koji je na tu dužnost došao sa pozicije člana Nacionalnog saveta za bezbednost (National Security Council, NSC) zaduženog za Rusiju, u mandatu Baraka Obame, je ranih 1990.-tih vodio kancelariju NED-a u Moskvi. Kao stručnjak za Rusiju na Institutu „Freeman Spogli“ za međunarodne studije Stanford univerziteta, organizacija „Hoover Institution“ i „Carnegie Endowment for Democracy“ i niza drugih misaonih centara, MekFol se uvek pridržavao agende „Projekta demokratije“. Finansijska sredstva za njegova istraživanja obezbeđivali su NED, OSI i Fondacija „Smith-Richardson“, poznate kao jedna finansijera interesa američkog establišmenta. Inače, MekFol je bio urednik knjige „Revolucija u narandžastom: izvori ukrajinskog demokratskog proboja“ („Revolution in Orange: The Origins of Ukraine's Democratic Breakthrough“) izdate 2006. godine, u kojoj su i poglavlja autora Nadie Diuk i Adriana Karatnickog. U svom doprinosu knjizi „Postputinovska Rusija“ („After Putin's Russia“), izdatoj 2010. godine, MekFol je narandžastu revoluciju 2004. godine, koja je očigledno bila finansirana i manipulisana iz inostranstva, veličao kao trijumf „narodne političke moći iz baze da se odupre i konačno preokrene pokradene izbore." Pre imenovanja u NSC, jedna od pozicija MekFola bila je i mesto kodirektora „Projekta demokratija“ za Iran („Iran Democracy Project“). Takođe je bio aktivan u projektima i grupacijama poput „Britansko društvi Henri Džekson“ („British Henry Jackson Society“) koje je trenutno aktivno u nastojanja usmerena na svrgavanje vlade u Siriji. Ekspanzija pristupa internetu i socijalnih mreža u Rusiji, zadnjih tri do pet godina, otvorila je nove politučko-kulturološke frontove. Obaveštajne agencije uključene u napore za destabilizaciju Rusije i u najboljem slučaju svrgavanje Putina, intenzivno su delovale na profilisanju onlajn aktivnosti i pronalaženju načina da ih ekspoatišu. Neki od ovih projekata finansirani su različitim misaonim centrima u SAD i Kanadi, a središte aktivnosti je bilo na Kembridž univerzitetu, analitičkom centru Britanske imperije. Raspon istraživanja prevazilazi profiliranje sadržaja, što se može zaključiti i iz mrežne interakcije iz Kembridža sa Aleksejem Navalnim, centralnom figurom protesta u Rusiji. Tako su, metodološki, ulične demonstracije u Moskvi, u decembru 2011. godine, organizovane uglavnom preko interneta. Uspeh organizacije ogleda se u podatku da je broj učesnika rastao je od nekoliko stotina, 5. decembra, dan nakon izbora, preko procenjenih 20.000, 10. decembra, do između nekoliko desetina i 120.000, 24. decembra. Dok su pre dve decenije Džordž Soroš i njegov OSI kao priorite imali izgradnju pristupa internetu, od 2008. godine britanski stručnjaci za sajber-prostor su prigovarali da internet još u Rusiji nije efikasan za političke svrhe. Rojtersov institut za studije novinarstva na Oksford univerzieu je 2008. godine objavio izveštaj, koji je finansirao Džordž Soroš, pod nazivom „Veb koji nije uspeo: kako opozicione politike i nezavisne inicijative ne uspevaju na internetu u Rusiji“ ("The Web that Failed: How opposition politics and independent initiatives are failing on the Internet in Russia"). Autori Oksoforda/Rojtersa izražavali su žal da procesi poput narandžaste revolucije, u kojima su onlajn veze bile od suštinskog značaja, nisu uspeli da se ukorene u Rusiji. Autori su citirali Endrua Kačinsa iz moskovskog ogranka „Carnegie Center“, koji je razlog za optimizam pronašao u sedmostrukom povećanju ruskog interneta „Runet“ u periodu od 2000. do 2007. godine. Takođe su citirali Roberta Ortunga iz Instituta za bezbednosne resurse Američkog univerziteta, da ruski blogovi „dostižu najdinamičnije pripadnike mlade generacije“ i da bi se mogli koristiti od strane „pripadnika civilnog društva“ da mobilišu „liberalne opozicione grupe i nacionaliste“. Već naredne, 2009. godine, izveštaj digitalne marketinške firme „comScore“ konstatuje da je nagli porast pristupa internetu doveo do toga da Rusija ima „najangažovaniju publiku socijalnih mreža na svetu“. Korišćenje „Facebook“ poraslo je za 277% od 2008. do 2009. Ruska društvena mreža „Vkontakte.ru“ (kao facebook) ostvarila je 14.3 miliona posetilaca tokom 2009; „Odnoklassniki.ru“ (kao classmates.com) 7.8 miliona; a „Mail.ru (kao My World) 6.3 miliona. Sva tri pomenuta sajta za društvene mreže deo su „Mail.ru/Digital Sky Technologies“, imperije Jurija Milnera, koji ima kompanije na Britanskim devičanskim ostrvima i drugim ofšor destinacijama. Milijarder Milner sebe opisuje kao propalog lekara. Tokom 1990.-tih radio je za Svetsku banku na pitanjima ruskog bankarstva, nakon čega je postao jedan od „oligarha“ i poslovni partner kasnije osuđenog Mihaila Hodorkovskog, između ostalih projekata i u „Menatep“ bankarskoj grupi. Dva vodeća profajlera „Runet“-a su Rafal Rohozinski and Ronald Deibert. Inače, Ronald Deibert je kolega Berija Velmana, saosnivača „Međunarodne mreže analize društvenih mreža“ („International Network of Social Network Analysis“, INSNA) koja je u periodu od 2002. do 2007. godine vodila Grupu za napredno istraživanje mreža u okviru bezbednosnog programa Univerziteta Kembridž (Cambridge Security Programme, CSP). Nakon okončanja ovog projekta, CSP je dokumenzaciju nominalno prepustio nizu organizacija koje deluju u okviru „Inicijative Otvorene mreže“ (OpenNet Initiative, ONI), među kojima i konsultantskoj firmi Rafala Rohozinskog „SecDev Group“, koja izdaje „Monitor informacionog naoružanja“ („Information Warfare Monitor“). Formalno, pomenuta „Inicijative Otvorene mreže“ (ONI), koja se bavi analizom i zaobilaženjem nadzora i filtriranja od strane vlada, je zajednički projekat Rohozinskog (ranije Kembridž univerziteta), Oksfordovog internet instituta, Berkman centra za internet i društvo na Harvardovoj Školi prava, kao i Univerziteta u Torontu. U eseju „Kontrola i subverzija ruskog sajberprostora“ („Control and Subversion in Russian Cyberspace“), Deibert and Rohozinski su konstatovali da je u periodu od 2000. do 2008. godine rast ove ruske mreže bio pet puta brži od sledećeg izrastajućeg internet regiona na Srednjem Istoku. Oni su citirali zvanične procene da bi do 2010. godine 38 miliona Rusa trebalo da budu povezani onlajn, od kojih 60% sa pristupom iz stana, kao i da bi „Runet do 2012. godine trebalo da ima 80 miliona korisnika, od ukupne ruske od 140 miliona stanovnika. U kvalitativnom smislu, ova dvojica autora ONI-ja pozdravili su , kako su nazvali „uspon interneta u središte ruske kulture i politike“. U političkom smislu, oni su procenili da je „internet zaobišao masovne medije u smislu domašaja, praćenosti i posebno u nivou slobodnog govora i mogućnosti mobilizacije koju pruža“. Ideju da bi deo stanovništva koji je aktivan na internetu trebalo postane centralna tačka ruskog društva koriste oni koji su proteste započete u decembru 2011. želeli da izguraju do šire političke krize. Oni koji to zagovaraju nazivaju ovaj segment populacije „kreativna klasa“ ili „aktivna kreativna manjina“, koja može da prevaziđe inertnu većinu stanovništva. Tako je već 30. decembra 2011. godine, izdanje „Vedomosti“, dnevnog lista za finansije čiji je suvlasnik londonski „Financial Times“, kao udarni objavilo članak sociologa Natalije Zubarevič, koji je zatim publikovan u „Prozoru Evroazije“ („Window on Eurasia“) od strane Pola Gobla, bivšeg službenika Stejt dipartmenta koji je decenijama angažovan na izučavanju linija za potencijalni raspad Rusije. Natalija Zubarevič je iznela da 31% stanovnika Rusije žive u 14 najvećih gradova, od kojih je 9 prošlo „post-industrijsku transformaciju“, nasuprot stanovnicima ruralnih krajeva (38%) i srednjih industrijskih gradova sa neizvesnom budućnošću (25%). Kao ciljnu grupu, Gobl definiše upravo stanovništvo velikih gradova: „U ovoj Rusiji je koncentrisano 35 miliona kućnih korisnika interneta i onih koji žele otvorenije društvo“. U studiji „Veb koji nije uspeo“ („The Web that Failed“), autori sa Univerziteta Oksford, Floriana Fosato, Džon Lojd i Aleksander Verkovski pozabavili su se, po njihovom viđenju, nedostajućim elementima ruskog interneta. Šta bi trebalo, postavili su pitanje, učesnicima „Runet“-a da bi bili sposobni da „orkestriraju motivaciju i smisaonu posvećenost“? Oni su citirali Juliju Minder sa ruskog portala „Rambler“, koja je o potencijalu za „mobilizaciju“ iznela sledeće: „Blogovi su trenutno odgovor, ali je pitanje kako pronaći vodećeg blogera koji želi da bude sa ljudima nekoliko sati dnevno na internetu. Vodeći blogeri moraju biti zabavni... Potencijal postoji, ali se češće ne koristi.“ Primalac finansijskih sredstava iz grantova NED-a je i Aleksej Navalni, onlajn anti-korupcijski aktivista i kultna figura decembarskih protesta. Davne 1990. godine, tadašnji „mladi reformatori“ Anatolij Čubajs i Sergej Vasiljev objavili su, pod okriljem „Međunarodnog instituta za primenjene analize sistema“ („International Institute for Applied Systems Analysis“, IIASA) dokument, u okviru razmatranja prioriteta u reformi Sovjetskog Saveza. Tu su izneli da na tadašnjoj sovjetskoj sceni nedostaje osoba određenih osobina: „Mi vidimo personu, koja se izdiže iz istorijskog nepostojanja: poslovnog čoveka – preduzetnika, koji ima dovoljno kapitala da podnese investicionu odgovornost i dovoljno tehnološkog znanja i volje da podržava inovacije.“ Ovaj tip osobe, za njihove vladavine stvoren je kroz koruptivnu post-sovjetsku privatizaciju u Rusiji, u vidu tzv. „oligarha“. Da li je i Navalni, sintetisan kao harizmatični bloger i onlajn zvezda, tu samo da popuni subverzivnu potrebu za mobilizacijom? Ovaj, sada 35-godišnjak, odrastao je u sovjetskoj vojničkoj porodici. Po obrazovanju je diplomirani pravnik. Tokom 2006. godine počeo je da dobija sredstva NED-a za projekat „DA!“. Usput, mada nije poznato na koji način, Navalni je stekao dovoljan kapital da bude u prilici da potroši, po sopstvenim navodima, 40.000 dolara na akcije u nekoliko vodećih ruskih kompanija, u kojima je država glavni deoničar. Time je dobio status malog akcionara i obezbedio platformu za anti-koruptivne aktivnosti. Od 2010. godine, Navalni je primljen u Jejlov svetski program („Yale World Fellows Program“), kao jedan od manje od 20 odobrenih od preko hiljadu kandidata. Među autoritetima za sve pripadnike ovog programa su ličnosti poput lorda Marka Malok Brauna, bivšeg funkcionera britskog Foren ofisa, kao i predstavnika Soroševog OSI-ja. Inače, „Yale World Fellows Program“ finansira firma „The Starr Foundation“, Morisa R. Grinberga zvanog „Frenk“, bivšeg direktora osiguravajućeg giganta of „ American International Group“ (AIG), jedne od kompanija koje je američka administracija 2008. i 2009. godine spasavala upumpavanjem novca bezkamatno. Isti Grinberg i njegova firma „The Starr Foundation“ u javnosti je u više navrata pominjana kao učesnik u finansiranju prevrata po svetu, počev od 1986. godine i svrgavanja filipinskog predsednika Ferdinanda Markosa. U intervjuu, Navalni je izjavio da ga je na Jejlov svetski program uputila Marija Gajdar i da je dobio preporuke vrhunskih moskovskih profesora sa „Nove ekonomske škole“, kolevke neoliberalizma i matematičke ekonomije u Rusiji. Upravo je iz Nju Hejvena (Jejl) Navalni pokrenuo svoju anti-korupcijsku kampanju protiv ruske nacionalne kompanije za naftovode „Transnjeft“, sa akcentom na tokove novca oko novog naftovoda os istočnog Sibira do Pacifika, koji je od tada završen i već se koristi za transport ruske nafte u Kinu. Na Jejlu, Navalni je takođe bio savetnik i osnovni izvor u dvogodišnjoj studiji sprovedenoj na Harvardovom „Berkman centru za internet i društvo“ („Berkman Center for Internet and Society“), jednoj od institucija u pomenutoj „OpenNet Initiative“ (ONI), pokrenutoj na Univerzitetu Kembridž. Među nalazima ove studije je i „Presek ruske blogosfere“ („Mapping the Russian Blogosphere“), u kojem su detaljno razrađene sekcije „Runet-a: liberalna, nacionalistička, kulturna, bazirane u inostranstvu itd, sa ocenama njihovog potencijalnog društvenog uticaja. U svakom slučaju, delovanje Navalnija podseća na primenjenu teoriju Džin Šarp, čije neurolingvističko programiranje i tehnike propagande je bilo materijalizovano u ukrajinskoj narandžastoj revoluciji 2004. godine. Inače, Džin Šarp, dugogodišnji aktivista tzv. „naprednih studija“ na Oksfordu i 30-godišnji saradnik Centra za međunarodne odnose Harvard univerziteta, je autor dela „Politike nenasilne akcije: moć i borba“ („The Politics of Nonviolent Action: Power and Struggle“), u kojem se između ostalog nalaze saveti o simboličnim bojama, kratkim sloganima itd. Njegova organizacija „Sharp's Albert Einstein Institution“ takođe je na listi onih kojima su odobravani grantovi NED-a i IRI-ja. Naime, lanac korupcije u Rusiji, protiv koga je Navalni na blogovima, predstavlja sistem upravljanja gotovinskim tokovima posredstvom različitih mehanizama isplaćivanja, veza (protekcionizma) i kriminalnih iznuda. Međutim, svoj rast ti metodi su doživeli tokom politike tzv. „Perestrojke“, Mihaila Gorbačova, koja je uplela i ranije postojeće ruske kriminalne krugove iz 1980.-tih, a pravu institucionalizaciju korupcija je doživela pod političarima poput Jegora Gajdara, koji su nadgledali proces ruske privatizacije, pežorativno nazvanim i „velika kriminalna revolucija 1990.-tih“, protiv kojih Navalni nije. Kako je Rusija integrisana u međunarodni finansijski poredak, koji se i sam zasniva na kriminalnim novčanim tokovima i strateškim prevarama, prodor sumnjivih aktivnosti u ruskoj privredi samo je u porastu. Vlast Vladimira Putina, protiv koga je Navalni, nasledila je takav poredak, protiv koga se deklariše, ali koji se može okončati samo prestankom posvećenosti monetarizmu na globalnom nivou, protiv kojeg Navalni takođe nije. Kako trenutno bankrotstvo u evrozoni, u SAD, u Sitiju, na Vol stritu ukazuje da je trenutak da se događa promena stava prema monetarizmu, kao oruđu globalne moći, možda nije iznenađujuća agresivnost tzv. nevladinog, paraobaveštajnog sektora, koji formalno ne deluje u ime zvaničnih administracija, a neformalno ni u interesu građana iz zemalja liberalne demokratije. Lansiranje akcija tipa – javno protiv posledica, a privatno za uzroke, sve teže će opstajati u uslovima informatičkog društva. Zato, da se ne zavaravamo, kako se kriza bude intenzivirala i potreba za promenom svetskog poretka masovno prihvatala, njihova drskost neće biti manja. Ako je zemlja poput Rusije moćna, pa može da se bar suprotstavlja podrivanju sopstvenih interesa, pitanje je kako će se zlo koje emituje ovaj sistem bez transparentnog centra odlučivanja odraziti na sudbinu malih zemalja, među koje spada i Srbija.

Nema napretka u ofarbanoj stvarnosti

Najveća prepreka uspostavljanju efikasne i racionalne politike u Srbiji je virtuelna stvarnost. Tu stvarnost projektuju nam nosioci političke i društvene moći, prvenstveno putem jednog medija osnovanih isključivo u funkciji potpunog zauzimanja informativnog prostora. Najnoviji primer u prilog ovoj tezi je članak, objavljen u dnevnom listu 'Press' 13. juna 2012, u kome novinar istraživač Džon Rasten za nedeljnik ovog lista tvrdi da su dva razloga zbog kojih Darko Šarić, osumnjičeni krijumčar kokaina, neće biti uhvaćen: zato što ima pasoš Južnoafričke Republike i zato što je potkupio najviše ljude južnoafričke policije i tužilaštva. Ovo plasiranje informacija podseća na obaveštavanje o aktivnostima BIA, VBA i MUP-a na pronalaženju haških optuženika, pa se teško odupreti osećaju već viđenog. I za haške begunce i za Legiju, ako se prisetimo, pojavljivale su se priče da su u raznim krajevima sveta. Ovaj put se otišlo korak dalje u razobličavanju mehanizma plasiranja informacija - dnevni list kome država toleriše netransparentnu vlasničku strukturu, pronosi spekulacije o tome gde je navodno lice za kojim je raspisana poternica i tako marginalizuje nemoć BIA, kojoj je Šarić izmakao, da ga locira. Na isti način su i do sada BIA i MUP Srbije i sredstva javnog informisanja iznosili i teze da je Šarić u Crnoj Gori, Švajcarskoj, uvek pravdajući nekompetentnost onih koje plaćamo. Da se radi o spinovanju, nazire se iz okolnosti da uredništvo 'Press'-a, ako se već bavi tom temom zanemaruje, za naše državne organe i javnost prethodnu premisu - da bi Darko Šarić u neku zemlju ušao, morao je prvo da izađe iz Srbije. Naime, Bezbednosno-informativna agencija nam je, po realizovanju zaplene kokaina u Urugvaju, saopštila da je njega i saučesnike nadzirala 16 meseci u Srbiji, kao i da je svojim podacima učestvovala u akciji DEA-e. Dakle, Darko Šarić je u tom periodu bio u Srbiji, pa je pitanje kako je saznao za akciju i kako je pobegao iz Srbije. Da li je imao izražene telepatske mogućnosti, ili je osim Dačićevog šefa kabineta (a sada diplomate) Branka Lazarevića, imao nekog i u BIA? Ko sme, nakon hapšenja Gorana Hadžića dva kilometra od kuće i Ratka Mladića kod rođaka, za kojima su takođe intenzivno tragali BIA i MUP (sa istim šefovima Vukadinovićem i Dačićem), da tvrdi da se i za Darko Šarić nije u Srbiji?   Za razlog ovakvoj upotrebi jedne novine jednako intrigantno, kao i ko je Šarićeva veza u režimu, je i pitanje čije su novine dnevni list 'Press'? Zvanično dostupni podaci ukazuju da stvari nisu takve kakve se prikazuju. Ove novine su novembra 2005. navodno pokrenuli novinari koji su napustili list 'Kurir', kada je dospeo pod udar režima. Vlasnička kontrola 'Press'-a uspostavljena je oktobra 2006. godine preko pravnog lica za konsultantske aktivnosti "Press Publishing Group d.o.o." iz Beograda, koje su osnivali "Amber Press Limited company" sa Kipra sa 50%, Đorđe Stefanović sa 40%  i preduzeće "Mediavox d.o.o." iz Beograda sa 10%, upisavši 500 evra kapitala. Inače, shodno Zakonu o javnom informisanju, s obzirom da nije moguće da se identifikuju vlasnici off-shore kompanije, takva firma ne bi smela da bude osnivač javnog glasila u Srbiji. Suvlasnička struktura "Press Publishing Group", iako formalno dostupna, nije transparentnija. Maja 2009. godine, udeo Đorđa Stefanovića u najprofitabilnijem izdavaču novina u regionu prenet je na novinare 'Press'-a Đoku Kesića 6%, Dragana Vučićevića 6% (umesto koga je sada, kako je pokrenuo novi list 'Informator', u istom procentu, izvesna Sanja, takođe Vučićević), Svetomira Marjanovića 6% i izvesnu Biljanu Kralj 22% (čiji je udeo je pripisan preduzeću "Mediavox" koje sada ima 32%), uz 50% i dalje kiparske firme “Amber Press Limited”.  U izveštaju o stanju u medijima Saveta za borbu protiv korupcije, navodi se da se u vezu sa “Presom” dovodio Miroslav Mišković, a da se spekuliše da udeo u tom listu ima i Dragan Đilas. Očigledno je da su vlasnički odnosi, a time i uticaj na javno informisanje, uspostavljeni na način koji nije u skladu sa intencijama važećih zakona i demokratskih standarda. Na to ukazuju i javno dostupni podaci vezani za pojedine osnivače. Tako je vlasnik "Mediavox"-a, registrovanog za delatnost reklamnih agencija, osnovanog aprila 2007, kada je uplaćeno 250 od upisanih 500 evra osnivačkog kapitala, izvesni Saša Petrović. Iako je osnovao firmu za delatnost koja podrazumeva prisustvo u javnosti, o njemu nije moguće naći reference na internetu, pri čemu se radi o čoveku rođenom 1970. godine, odnosno ne mladom i u punoj radnoj zrelosti. Zanimljivo je da je za direktora firme, u ovoj veoma konkurentnoj oblasti, postavljena izvesna Irena Đorđević, tada u svojoj 23. godini. O imenovanoj ni danas nema javnih podataka koji bi ukazivali da je bitna na reklamnom tržištu. Prema finansijskim izveštajima, "Mediavox" je u 2010. godini ostvario poslovni prihod od 10.000 dinara, uz neto dobit od 5.000 dinara; a u 2011. godini poslovni prihod od 130.000 dinara uz neto dobit od 113.000 dinara, bez gubitaka. S tim u vezi je zanimljivo da je preduzeće "Press Publishing Group", čiji je "Mediavox" 32%-tni vlasnik, u finansijskim izveštajima prijavilo: u 2010. godini gubitak iznad visine kapitala - 0 dinara, gubitak do visine kapitala - 210.261.000 dinara i neto gubitak - 65.738.000 dinara; a u 2011. godini gubitak iznad visine kapitala - 272.930.000 dinara, gubitak do visine kapitala - 222.179.000 dinara i neto gubitak 284.848.000 dinara. Dakle, "Mediavox", koje inače ima nema zaposlenih (a ima registrovanog direktora) i zarađuje nešto više od hiljadu evra na godišnjem nivou, trećinski pokriva gubitke od oko 2 miliona evra gubitaka preduzeća koje važi za finansijski najbolje stojeću novinsko-izdavačku firmu u zemlji. Ali, to za poreske i finansijske organe, kao ni ta Agenciju za sprečavanje pranja novca nije indikativno. Sledeća zanimljivost vezana za osnivače vlasnika lista 'Press' je preduzeće za konsultantske usluge "NPC International" d.o.o. osnovano novembra 2005. godine, čiji je jedini vlasnik Svetomir Marjanović, 6%-tni vlasnik "Press Publishing Group". Javnost je 2005. godine bila obaveštena da je "NPC International" vlasnik lista 'Press'. Kako bilo, za razliku od posla kojim se bavi u dnevnoj novini, Svetozar Marjanović sa svojom privatnom firmom, beleži čudne poslovne rezultate. Po stavkama u finansijskim izveštajima za 2011. odn. 2010. godinu oni su sledeći: Ukupna aktiva 153.491.000 din., odn. 153.540.000 din; Ukupni kapital    13.228.000 din., odn. 18.094.000 din (od čega Osnovni kapital 43.000 din, odn. 43.000 din; Nerasporedjeni dobitak 18.008.000 din.odn. 33.205.000 din; i Gubitak do visine kapitala 4.866.000 din. odn. 15.197.000 din); Poslovni prihodi 4.235.000 din., odn. 4.512.000 din; Neto dobitak 0 din., odn. 0 din.; Neto gubitak 4.866.000 din, odn. 3.796.000 din. Dakle, novinar je kroz firmu prevrteo 150.000 evra, bez ikakve neto dobiti. Treća javnosti dostupna zanimljivost odnosi se na osnivača Đorđa Stefanovića, izvornog direktora "Press Publishing Group", firme koja je 2007. godinu okončala sa obrtom od preko 15 miliona evra. Osim vođenja ovog biznisa, bio je direktor računovodstva u firmi "Ovation" i aktivista organizacije "Naša Srbija", obe pod kontrolom Dragana Đilasa i uključen u krupne finansijske zahvate Vaterpolo saveza Srbije i Vaterpolo kluba 'Partizan'.  Ni 'Press', niti Darko Šarić nisu ono što zabrinjava javnost Srbije. Naš je problem što, po svemu sudeći, dnevni list sa netransparentnom finansijskom strukturom "izveštava" onako kako nalažu interesi onih koji ga tolerišu, a koji se realizuju preko stvarnih nosilaca kapitala. Zato, znajući kako su nas isti protagonisti izveštavali o akciji lociranja haških begunaca, nije se moguće odupreti utisku da neko ne želi da uhvati Darka Šarića i samo vodi medijsku kampanju o tome. Plašimo se da je taj "neko" upravo u vrhu režima koji se hvalio akcijom protiv istog Šarića.

Dosije X

Magazin "Tabloid" objavio je u izdanju 260 od 07. juna 2012. godine tekst, pod naslovom "Izdaja i bruka Borisa i Vuka", u kome Milan Glamočanin i Milan Malenović analiziraju nekoliko izveštaja koje je lobistička agencija "Rabin, Sheves, Lipkin-Shahak & Birger Inc." (RSLB) podnela Ministarstvu pravde SAD u periodu od 2004. do 2006. godine. Svako ko se bavi istraživačkim novinarstvom ili problematikom bezbednosti, može da zavidi autorima na dolasku u posed ovih izveštaja, a i da im čestita na pronicljivoj i temeljnoj analizi, pod uslovom da se radi o verodostojnim materijalima. S druge strane, nadležni organi Republike Srbije, od Bezbednosno- informativne agencije, u čijem su delokrugu rada kako sadržaj dokumenata koja poseduje Tabloid tako i njihovo eventualno podmetanje, do Republičkog javnog tužioca, do kojeg je morao da "dopre glas" iz javnog glasila, moraju da rasvetle tvrdnje koje iziskuju krivično-pravno rasvetljavanje. Narodski rečeno, ili je "Tabloid" lažovska novina čije bi urednike i novinare trebalo zatvoritiili, ili su Boris Tadić i Vuk Jeremić veleizdajnici i lopovi koji moraju u zatvor. Bez namere da prisvajamo zaslugu za sadržaj pomenutog teksta, ako je istinit, ali ni da se svrstavamo u prvoborce odbrane Borisa Tadića ili Vuka Jeremića, ako se pak radi o montiranom sadržaju, osećamo se dužnim da od javnog tužioca zahtevamo da nadležnim organima uprave naloži da izvrše proveru navoda objavljenih "Tabloid". Naime, određeni citati iz izveštaja pružaju osnov za sumnju da su Tadić i Jeremić, tajno i organizovano delovali u interesu organizacije iz inostranstva na planu podrivanja utvrđene spoljne politike Srbije, kao i na stvaranju zavere protiv svojih političkih neistomišljenika u zemlji, pri tome ostvarujući protivpravnu imovinsku korist i narušavajući ugled zemlje. Zato, nadležni organi ne smeju da ćute. Pri tome, kao proveru navoda ne podrazumevamo saslušavanje novinara kako su došli do dokumenta, jer podaci su objavljeni i nema osnova da se kontraobaveštajno štite sadašnji i bivši nosilac državnih funkcija. Državni organi imaju obavezu da rasvetle da li neko neosnovano kleveće nosioce državni funkcija ili su isti zaista izdajnici i lopovi, jer samo utvrđivanjem istine i procesuiranjem odgovornih mogu da ostvare svoju zakonsku ulogu zaštite institucija i unutrašnje stabilnosti zemlje.  Prenosimo neke citate koji predstavljaju osnov za postupanje tužilaštva: "...Lobistička agencija "Rabin, Sheves, Lipkin-Shahak & Birger Inc." (RSLB) je kao svog klijenta od 21. maja 2004. zaključno sa 30. aprilom 2006. godine prijavljivala Vuka Jeremića, kao fizičko lice, s obzirom da uz njegovo ime nije navođena funkcija. Troškove zastupanja preuzela je nevladina organizacija Serbian Atlantic Initiative Association (Srpska asocijacija atlanskih inicijativa - SAIA), registrovana u mestu Potomak, u američkoj saveznoj državi Merilend." "U izveštaju o pristupanju koji je 27. maja 2004 Ministarstvu pravde  dostavila SAIA, se kao adresa klijenta navodi: Krunska 69, Beograd, Srbija, na kojoj je sedište Demokratske stranke.  U tački 8, piše da je klijent „savetnik predsednika Demokratske stranke u Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore" i da ga stranka „finansira, kontroliše i njime upravlja". "U tački 8. odeljka B stoji da je cilj rada RSLB-a da „obaveštava javne ličnosti i vođe partija u SAD o statusu proameričkih kandidata u Srbiji", a u tački 9 da će RSLB „obezbediti podršku američkih političara održavanju Demokratske stranke, odobrenje proameričkih kandidata na srpskim izborima i energično uzajamno bezbednosno, vojno i političko zalaganje da se spreči oživljavanje nacionalističkih snaga u srpskoj vladi". Dakle, Republički tužilac je dužan da naloži nadležnim organima da utvrde verodostojnost dokumenata koji se citiraju u Tabloidu, kao i na okolnost da li je Vuk Jeremić, „vođen, finansiran i kontrolisan" od strane Demokratske stranke, maja 2004. sklopio ugovor sa  lobističkom agencijom iz SAD, koji je trebalo da finansira udruženje SAIA, čiji je programski cilj promovisanje transatlantskih integracija. Takođe, tužilaštvo mora da rasvetli da li izraz „energično vojno zalaganje", iz tačke 9 znači da se možda imalo na umu i mogućnost traženja strane vojne intervencije kako se ne bi formirala vlast mimo DS. S obzirom da se, kako logično ukazuju autori, ne vidi razlog da troškove lobiranja plaća proNATO organizacija radi uticaja na američke političare, jer na političkoj sceni SAD ne postoji protivljenje transatlantskim integracijama, tužilaštvo mora da naloži da se rasvetli da li je u pozadini bila namera lobiranja srpskih političara, jer na to upućuju transferi novca na inostrane račune Vuka Jeremića i Borisa Tadića, koji su u članku pobrojani: - "Po izveštaju RSLB od 30. aprila 2005, SAIA vrši dve uplate RSLB-u: 11. marta 2004. - 70.000 dolara i 16. maja 2004 - 73.000 dolara. U istom izveštaju, na strani rashoda navodе ѕе isplate: 9. novembra 2004. - 11.312,95 dolara i 1. aprila 2005. - 1.676,37 dolara, obe u korist Vuka Jeremića, a kao svrha se navode "troškovi puta i boravka". - "Po izveštaju RSLB od 31. oktobra 2005, SAIA je platila 151.000 dolara, putem dve uplate 26. jula 2005. (40.000 i 35.000 dolara), i 21. septembra 2005. (dve uplate od po 38.000 dolara). Vuk Jeremić je u Vašingtonu posredstvom lobističke agencije boravio tri dana i to 20, 21. i 22 juna 2005. godine. Na strani troškova, RSLB za isti period navodi četiri isplate Vuku Jeremiću za "naknadu putnih i boravišnih troškova". Prvo 24. maja 2005. - 5.664,49 dolara, a iako Vuk Jeremić u izveštajnom periodu nije više dolazio u SAD, RSLB mu uplaćuje "naknadu putnih i boravišnih troškova": 9. jula - 5, 500 dolara, 1. avgusta - 5.000 dolara  i 26. septembra - 8.000 dolara." - "Izveštaj RSLB za period do 30. aprila 2005. godine ima dodatni formular OMB No. 1105.0004. U tački 5. istog navodi se kako je novac po računima 1/12-24/05, 3/13-21/05, 3/31-4/03/05 i 4/21-24/05 Vuku Jeremiću uplaćen na račune u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, a po računu 3/31-4/03/05 Borisu Tadiću na račun u Engleskoj..." - "Za "izvršenje dogovora sa Vukom Jeremićem", koji je postignut 21. maja 2004. godine, SAIA uplaćuje: 14. maja - 20.000 dolara, 20. maja -55.000 dolara, 7. jula - 35.000 dolara i 24. avgusta - 80.300 dolara. Dakle, pre dogovora između gospodina Jeremića i lobista, SAIA vrši transfer 75.000 dolara. Već u julu, RSLB Vuku Jeremiću prebacuje 5.000 dolara na ime „putnih i boravišnih troškova". U tom izveštajnom periodu Vuk Jeremić je više puta boravio u Vašingtonu da bi obavio razgovore sa zvaničnicima SAD, koje mu je ugovorio RSLB, ali je za ta putovanja koristio sredstva iz budžeta Srbije, budući da je nastupao kao savetnik predsednika Srbije." - "U jednom polugodišnjem prikazu delatnosti i prihoda, RSLB navodi sledeće dolarske uplate dobijene od strane SAIA: 7. novembra 2003. - 36.000, 4. decembra - 39.300, 31. januara 2004. - 35.000, 1. aprila - 50.000, a 8. aprila - 20.965. Pomenutih 965 dolara preko 20.000 po tački (a) na strani 6 izveštaja potrošeno je za „troškove puta, smeštaja i hrane" stranog klijenta koji je posetio SAD...  U to vreme Vuk Jeremić, tada savetnik ministra odbrane Borisa Tadića, još nije dolazio u Vašington." Običan čitalac i stručna javnost mogu da konstatuju indicije o kriminalnom ponašanju Borisa Tadića i Vuka Jeremića, a jedina prepreka da se imanovani tretiraju kao takvi je nepoznanica da li se radi o verodostojnim podacima ili o plasiranju falsifikata i izmišljotina. A, to je posao državnih organa koje plaćamo. S tim u vezi, citiramo pitanja koja su otvoreno postavili autori: a) "Državni funkcioner, Vuk Jeremić, tada savetnik predsednika Srbije za spoljne poslove, nije smeo da prima ove novčane poklone!"; b) "Zašto je američka lobistička agencija srpskom političaru, svom klijentu, plaćala,  atlantistička nvo snosila, putne troškove?"; c) "Kakvi su "putni i boravišni troškovi" ako "klijent" nije ni putovao?" d) "RSLB ne navodi da je u njihovoj organizaciji Boris Tadić boravio u SAD, ni da se sreo sa nekim američkim zvaničnikom, pa zašto mu plaća "putne i boravišne troškove"?"; e) "Po kom pravnom osnovu ministar odbrane ili predsednik Srbije na putovanja u inostranstvo idu o trošku stranog preduzeća?" f) "Zbog čega je SAIA pola godine pre sklapanja dogovora o lobiranju RSLB-u uplatila 181.265 dolara na ime Vuka Jeremića koji će da se kao klijent RSLB pojavi tek krajem maja 2004. godine?" Očekujemo da tužilac postupi po navedenim saznanjima. U suprotnom, ostavlja prostor za sumnju da je i on deo onih koji su bili meta unutrašnjeg lobiranja, na šta ukazuje tekst u "Tabloidu", ili da je samo objavljivanje deo šire marketinške kombinacije vlasti, ali onda više ne bi imalo značaja da li je članak zasnovan na verodostojnim podacima ili nije, jer bi promovisalo izdaju i privatizaciju države kao društveno prihvatljive pojavu sa stanovišta aktuelnog javnog poretka. 

Umišljena avangarda - opasno zlo

Nije sporno da postoji mogućnost da DS, SPS i LDP ("Hoćemo vlast doveka, po svaku cenu") formiraju većinu. Takođe nije sporno ni da vlada formirana od takve koalicije neće imati legitimitet i da bi predstavljala kontinuitet loše politike, koju su u kampanji svi napadali. Ali, oni nemaju moralne skrupule. Aktivista nevladinog sektora institucionalizovan kao poslanik LDP-ove koalicije i članica Lige socijaldemokrata Vojvodine institucionalizovana kao poslanica DS-ove koalicije javno su, u za to upriličenoj emisiji RTS-a, inauguracioni govor predsednika Srbije Tomislava Nikolića u Narodnoj skupštini okvalifikovali kao stranački. Razlog ovakvoj  kvalifikaciji objasnio je pomenuti nevladin/vladin aktivista, a odobrila pomenuta poslanica stranke koja pod svojim imenom nije izašla na izbore od njenog detinjstva, ekspliciravši "da se u takvim situacijama daju izjave koje govore o jednoj opštoj atmosferi koja će se negovati u društvu" i da je "ono što je Nikolić govorio predstavljalo stranku čiji je do nedavno bio predsednik". Sve i da se ne radi o dve individue koje su u propadanju Srbije pronašle modus za ostvarenje skorojevićkih ideala (našli, pa zašli), a tim pre što se radi o takvim ličnostima, teza koju su, sami ili po nečijoj direktivi, plasirali zaslužuje osvrt. Naime, u svom inauguracionom govoru, predsednik Republike je izneo teze koje su u predizbornoj kampanji iznosili LDP, na čijoj je nevladin aktivista listi, SPS, sa kojim je DS na čijoj je listi pomenuta poslanica u koaliciji, te SNS, stranka sa najviše mandata u Narodnoj skupštini, kao i Evropska komisija i Savet Evrope, u čije se poštovanje zaklinju oboje poslanika. Ko god je slušao taj govor zna da se radi o konstatacijama oko kojih u javnosti nema mnogo sporenja, osim u segmentu odgovornosti, te da samim tim nije sadržao ništa  osim naznaka opšte atmosfere u društvu. Pitanje je da li bi u aktuelnoj situaciji bilo primereno frazirati kako su sprovođene bolne reforme, da se luta u najboljoj nameri i da će se nastaviti u još težim uslovima sa još bolnijim reformama bez izglednog kraja i konkretnog cilja osim procesa tzv. evrointegracija, a odgovor je jasan - ne bi.  Da je navedeno jasno i pomenutim poslanicima, odnosno da su ocene koje su plasirali samo eho grupacije "Hoćemo vlast doveka, po svaku cenu", ogoljeno je kada je pomenuta poslanica istakla da poslanici LSV nisu prisustvovali sednici na kojoj je Nikolić položio zakletvu jer smatraju da "on prvo pred građanima mora da se ogradi od ranije politike, odrekne titule četničkog vojvode i pruži odgovore o izbornoj krađi i o svom obrazovanju". Žena iz koalicije sa SPS, od koga ne traži da se odrekne politike iz perioda vlasti u kojoj je bivša stranka novog predsednika bila u jednom periodu manjinski partner, traži da se on odrekne te iste politike. Dalje, ista žena traži da se odrekne istina dubiozne ali ne i bitne titule, koja samo svedoči da je legalno učestvovao u sukobima u bivšoj jugoslovenskoj republici Hrvatskoj pomažući srpsku etničku zajednicu. Konačno, ista žena sa liste koja smatra da je notorna zloupotreba vlasti u izbornoj kampanji prihvatljiva ako znači opstanak iste vlasti, traži da se predsednik odredi prema izbornoj krađi umesto da traži od izborne komisije i pravosudnih organa dokaze koji su predočeni. Primer pozadine njenog istupa nazire se iz lične diskreditacije vezanih za obrazovanje čoveka čiji su stavovi pridobili poverenje građana, zato što dolazi od osobe kojoj do sada nisu smetale obrazovne i stručne manjkavosti njenih stranačkih i koalicionih kolega na državnim funkcijama. A ta pozadina je otpor da bilo šta i bilo ko poremeti strukturu vladajuće nomenklature, što potvrđuju njene reči: „Zaista ne smatramo da je svetli trenutak u kome Nikolić postaje predsednik i to smo na ovaj način pokazali”. Pitanje je da li je direktor RTS, poznat kao nezakonito imenovan na tu funkciju i inače nečastan čovek, a bivši ministar u vladi onih koji su koalicioni partneri pomenute poslanice i poželjni partneri pomenutog poslanika, slučajno pozvao ovo dvoje da, u emisiji sa predstavnicom poželjnog partnera, nalaze mane nekome ko remeti njihovu neograničenu vlast. Šlag na moralnu besramnost grupacije "Hoćemo vlast doveka, po svaku cenu" potvrdila je poslanica partije koja je poput opozicione napadala vlast u kojoj je učestvovala, kojoj je zasmetalo što su se pristalice SNS-a okupile ispred Skupštine. Nije joj smetalo što je njen partijski kolega kao predsednik izborne komisije podrivao sva nastojanja da se rasvetli izborna krađa, nego to što su simpatizeri SNS ispratili zvižducima nekoga ko se protivustavno kandidovao, sve medije i finansije podredio sebi i ko je u pet kolona izašao na izbore da relativizuje volju građana. Zakon brani da se sa takvima neposredno obračuna i, kad se sami pozivaju da nije protivzakonito kako su sproveli kampanju, trebalo bi da i za drugu steanu važi da ima pravo da pozove ljude da ga pozdrave  onoga ko je uspeo da probije zid nomenklature.  Ne samo što kradu i lažu, već pripadnici režima "Hoćemo vlast doveka, po svaku cenu", koji uništava Srbiju ne ispoljavaju ni trunku morala. Toliko, da se nameće dilema da li ih je moguće trebalo tretirati kao pripadnike ove društvene zajednice, pa otvoreno govoreći čak i kao ljude? Okupator verovatno ne bi nanosio ovoliko zla, a sigurno ga ne bi obrazlagao višim interesima, ali bi bar bio svestan da je okupator. Iz ovog, namenski upriličenog, istupa predstavnika režima na nacionalnoj televiziji može se zaključiti da oni koji stoje u pozadini tirade nemaju granicu podlosti i da neće prezati ni od čega da ostvare svoje zamisli. Sprečiti ih u tome, zato, postaje najpreči cilj svakog normalnog građanina Srbije, makar im privatno bio idejno naklonjen.