Sličnosti - namerne ili slučajne

Naziv „Projekat demokratija“ prvi put je javno upotrebljen 1987. godine, u izveštaju „EIR Research Inc.“ naslovljenom „Projekat demokratija: 'paralelna vlada' iza afere Iran-kontra“ („Project Democracy: The 'parallel government' behind the Iran-Contra affair“). Pod navedenim terminom, u tom izveštaju se označava proces zamene tradicionalnih obaveštajnih funkcija vlade SAD-a, operacijama kojima rukovodi Nacionalni savet za bezbednost (NSC), često predstavljenim kao promovisanje „demokratije“. Ta promocija uglavnom se svodi na nekritički primenjene kriterijume ekonomske deregulacije i ekstremne slobode lokalnih tržišta, koji izazivaju bes stanovništava koja se navodno demokratizuju, što je postaje jedan od aksioma koji se pripisuju, opravdano ili ne, spoljnoj politici SAD. Aktuelni ulični protesti nezadovoljnih građana različitih političkih ideja u Moskvi ostavljaju nedoumicu razloga za vaninstitucionalnu političku borbu u trenutno jednoj od najstabilnijih svetskih privreda na globalnom nivou. Dan nakon izbora za rusku Dumu, održanim 4. decembra 2011. godine, u Moskvi su otpočeli protesti protiv „izborne krađe“. Organizatori se nisu bavili razobličavanjem i dokazivanjem izbornih nepravilnosti, već su samo insistirali javnim protestnim okupljanjima. Nametala se situacija u kojoj nezadovoljni izbornim rezultatima nude mogućnost da oni vanparlamentarna opozicija, zajedno sa nekim političkim partijama iz Dume, uđu u politički „dijalog“ sa koalicijom koja je na izborima osvojila apsolutnu većinu u Dumi. S obzirom da na taj način nije moguće institucionalizovati nezadovoljstvo heterogenih grupacija, utisak je da su protesti pre svega usmereni na podrivanje uticaja tadašnjeg premijera Vladimira Putina koji je bio predsednički kandidat na izborima 4. marta. Bez obzira što je na istima pobedio sa većinom ubedljivijom od partije koja ga je podržavala, protesti ne prestaju. Činjenica da se i dalje ne artikulišu ciljevi protesta, osim ponavljanja izbora, ukazuje u prilog tezi da su pokrenuti u funkciji političke destabilizacije Rusije. Da se radi o segmentu u okviru širih nastojanja da se ruskom rukovodstvu oteža ili čak onemogući vršenje vlasti, navodi sled događaja koji je prethodio protestima. U tom smislu, kao jedan od tipičnih inicijalnih događaja je iskaz Nadie Diuk, potpredsednice organizacije „National Endowment for Democracy“ (NED, Nacionalna zadužbina za demokratiju), pred Podkomitetom za Evropu i Evroaziju kongresnog Komiteta za spoljne poslove, 26. jula 2011. godine. Organizacija ispred koje je pozvana da informiše resorni Podkomitet, NED poznata je javnosti kao krovna organizacija tzv. Projekta demokratija („Project Democracy“), koja deluje sa i posredstvom organizacija „International Republican Institute (IRI, Međunarodni republikanski institut, povezan sa Republikanskom partijom) i „National Democratic Institute“ (NDI, Nacionalni demokratski institut, povezan sa Demokratskom partijom, a koji trenutno vodi Medlin Olbrajt). Inače, Nadia Diuk je završila Ruske studije na Univerzitetu Saseks u Velikoj Britaniji, nakon čega je predavala na Univerzitetu Oksford, a početkom 1990.-tih preselila u SAD da vodi NED-ove programe u Istočnoj Evropi i Rusiji. Ona je udata za svog čestog koautora, Adriana Karatnickog iz organizacije „Atlantic Institute“ (Atlantski institut), koji je 12 godina vodio privatnu paraobaveštajnu grupaciju „Freedom House“ (Slobodarska kuća), tesno povezanu sa NED-om u realizaciji mnogih projekata. U svom iskazu, Nadia Diuk je, uz kvalifikovanje ruske vlade kao „autoritarne“, „diktatorske“ isl, između ostalog iznela: „Trendovi slobode i demokratije u Rusiji su nezadrživo negativni od kako je Vladimir Putin došao na vlast i posvetio se sistematskom konstruisanju predstavljanja njihovih interesa unutar države.“ Ona je već tada ustvrdila da će predstojeći izbori u Rusiji biti nelegitimni: „Aktuelni režim će verovatno za parlamentarne izbore u decembru 2011. i predsedničke u martu 2012. godine koristiti neizbežne falsifikate i manipulacije, da bi potvrdio legitimitet nastavka svoje vlasti.“ Nadalje, Nadia Diuk je izrazila nadu da bi tzv. narandžasta revolucija iz Ukrajine mogla biti ponovljena u Rusiji, tvrdeći da „kada su protesti protiv autoritarnog režima u Ukrajini srušili vladu, 2004. godine, ruski građani su s druge strane granice dobili viziju o alternativnoj budućnosti za sebe kao slovenske nacije.“ S tim u vezi, iznela je tvrdnje o reakcijama tadašnjih ruskih lidera na ukrajinski prevrat: „lideri u Kremlju, uvek najkreativniji inovatori u klubu autoritarijanaca, preduzeli su aktivne mere da promovišu podršku vladi i podriju demokratsku opoziciju...." U svom nastupu, ističući „demokratske prodore na Srednjem Istoku 2011“, Nadia Diuk je pozvala Kongres da „gleda na Istočnu Evropu kao izvor velike riznice iskustva o tome kako su neprijatelji slobode uvek spremni da nameću dominaciju, ali takođe i kako snage koje su za slobodu i demokratiju uvek pronalaze način da se odupru u borbi koja zahteva našu podršku“. Ista Nadia Diuk je u septembru 2011. godine predsedavala je tribinom NED-a, na kojoj je predstavnik „Levade“, organizacije za ispitivanje mnjenja iz Rusije kojoj projekte finansira NED, predstavio pregled o tada predstojećim decembarskim izborima za rusku Dumu. Kao govornik je nastupio i ruski liberalni političar Vladimir Kara-Murza, koji je skup iskoristio da iznese predviđanje da će Vladimir Putin doživeti sudbinu egipatskog predsenika Hosnija Mubaraka. Tokom istog meseca, i Mihail Gorbačov je javno iznosio predviđanja o neregularnostima na predstojećim izborima u Rusiji, kao i teze o okončanju političke dominacije Vladimira Putina u toj zemlji. Inače, NED, koji podleže nadzoru Kongresa SAD-a, raspolaže godišnjim budžetom od oko 100 miliona dolara. Ova organizacija sponzoriše veći broj grupa i organizacija civilnog društva i u Rusiji. Među takvima je „Golos“, nezavisna grupa za praćenje izbora koja je i pre izbora objavila da će rezultati biti falsifikovani, koju NED finansira od 2000. godine. „Golos“ je imala i program, po kome je posmatračima unapred predvidela islatu određene sume novca za svaku prijavu neregularnosti na glasanju. Iz grantova NED-a novac je uplaćivan i Alekseju Navalnom, onlajn anti-korupcijskom aktivisti i kultnoj figuri decembarskih demonstracija, od kada je sa Marijom Gajdar (ćerka pok. Jegora Gajdara, bivšeg premijera Rusije koji je sprovodio šok-terapiju sa katastrofalnim posledicama) pokrenuo 2006. godine omladinski debatni program „DA!“ (skraćeno za "Demokratska alternativa"). Korisnik sredstava NED-a je i organizacija "Svetski pokret za demokratiju"(„World Movement for Democracy“), koju je osnovao Vladimir Rižkov, jedan od bliskih saveznika Mihaila Gorbačova, koji početkom 2012. godine sa bivšim ministrom finansija Kudrinom nastoji da posreduje između vlasti i demonstranata o uslovima za otvaranje „dijaloga“. Najveći izvor sredstava za finansiranje tzv. „civilnih“ petljanja u Rusiji, pored organizacije „Open Society Foundations“ (Fondacije otvorenog društva, bivši „Open Society Institute“, OSI), Džordža Soroša, uključujući i onih kanalisanih kroz NED, je američka vladina Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Zvanično, USAID je od 1992. godine na programe u Rusiji potrošio oko 2.6 milijardi dolara. Trenutno, ova agencija priznaje godišnji nivo troškova u Rusiji od oko 70 miliona dolara, od kojih je skoro pola za „pravednu i demokratsku vladavinu“, oko 30% za programe u oblasti "informisanja" i samo mali deo za podršku programima u oblasti suzbijanja HIV-a i TBC-a. Pomoćnik državnog sekretara SAD za evropske i evroazijske poslove, Filip Gordon objavio je 15. decembra 2012. godine da će administracija predsednika Baraka Obame tražiti odobrenje Kongresa da ovo finansiranje pojača, „inicijativom da se stvori novi fond za podršku ruskim nevladinim organizacijama koje su posvećene pluralističkijem i otvorenijem društvu“. Mnogi komentatori ocenili su dolazak u Moskvu Majkla MekFola u svojstvi ambasadora SAD-a, kao dokaz o eskalaciji nastojanja da se destabilizuje Rusija. Majkl MekFol, koji je na tu dužnost došao sa pozicije člana Nacionalnog saveta za bezbednost (National Security Council, NSC) zaduženog za Rusiju, u mandatu Baraka Obame, je ranih 1990.-tih vodio kancelariju NED-a u Moskvi. Kao stručnjak za Rusiju na Institutu „Freeman Spogli“ za međunarodne studije Stanford univerziteta, organizacija „Hoover Institution“ i „Carnegie Endowment for Democracy“ i niza drugih misaonih centara, MekFol se uvek pridržavao agende „Projekta demokratije“. Finansijska sredstva za njegova istraživanja obezbeđivali su NED, OSI i Fondacija „Smith-Richardson“, poznate kao jedna finansijera interesa američkog establišmenta. Inače, MekFol je bio urednik knjige „Revolucija u narandžastom: izvori ukrajinskog demokratskog proboja“ („Revolution in Orange: The Origins of Ukraine's Democratic Breakthrough“) izdate 2006. godine, u kojoj su i poglavlja autora Nadie Diuk i Adriana Karatnickog. U svom doprinosu knjizi „Postputinovska Rusija“ („After Putin's Russia“), izdatoj 2010. godine, MekFol je narandžastu revoluciju 2004. godine, koja je očigledno bila finansirana i manipulisana iz inostranstva, veličao kao trijumf „narodne političke moći iz baze da se odupre i konačno preokrene pokradene izbore." Pre imenovanja u NSC, jedna od pozicija MekFola bila je i mesto kodirektora „Projekta demokratija“ za Iran („Iran Democracy Project“). Takođe je bio aktivan u projektima i grupacijama poput „Britansko društvi Henri Džekson“ („British Henry Jackson Society“) koje je trenutno aktivno u nastojanja usmerena na svrgavanje vlade u Siriji. Ekspanzija pristupa internetu i socijalnih mreža u Rusiji, zadnjih tri do pet godina, otvorila je nove politučko-kulturološke frontove. Obaveštajne agencije uključene u napore za destabilizaciju Rusije i u najboljem slučaju svrgavanje Putina, intenzivno su delovale na profilisanju onlajn aktivnosti i pronalaženju načina da ih ekspoatišu. Neki od ovih projekata finansirani su različitim misaonim centrima u SAD i Kanadi, a središte aktivnosti je bilo na Kembridž univerzitetu, analitičkom centru Britanske imperije. Raspon istraživanja prevazilazi profiliranje sadržaja, što se može zaključiti i iz mrežne interakcije iz Kembridža sa Aleksejem Navalnim, centralnom figurom protesta u Rusiji. Tako su, metodološki, ulične demonstracije u Moskvi, u decembru 2011. godine, organizovane uglavnom preko interneta. Uspeh organizacije ogleda se u podatku da je broj učesnika rastao je od nekoliko stotina, 5. decembra, dan nakon izbora, preko procenjenih 20.000, 10. decembra, do između nekoliko desetina i 120.000, 24. decembra. Dok su pre dve decenije Džordž Soroš i njegov OSI kao priorite imali izgradnju pristupa internetu, od 2008. godine britanski stručnjaci za sajber-prostor su prigovarali da internet još u Rusiji nije efikasan za političke svrhe. Rojtersov institut za studije novinarstva na Oksford univerzieu je 2008. godine objavio izveštaj, koji je finansirao Džordž Soroš, pod nazivom „Veb koji nije uspeo: kako opozicione politike i nezavisne inicijative ne uspevaju na internetu u Rusiji“ ("The Web that Failed: How opposition politics and independent initiatives are failing on the Internet in Russia"). Autori Oksoforda/Rojtersa izražavali su žal da procesi poput narandžaste revolucije, u kojima su onlajn veze bile od suštinskog značaja, nisu uspeli da se ukorene u Rusiji. Autori su citirali Endrua Kačinsa iz moskovskog ogranka „Carnegie Center“, koji je razlog za optimizam pronašao u sedmostrukom povećanju ruskog interneta „Runet“ u periodu od 2000. do 2007. godine. Takođe su citirali Roberta Ortunga iz Instituta za bezbednosne resurse Američkog univerziteta, da ruski blogovi „dostižu najdinamičnije pripadnike mlade generacije“ i da bi se mogli koristiti od strane „pripadnika civilnog društva“ da mobilišu „liberalne opozicione grupe i nacionaliste“. Već naredne, 2009. godine, izveštaj digitalne marketinške firme „comScore“ konstatuje da je nagli porast pristupa internetu doveo do toga da Rusija ima „najangažovaniju publiku socijalnih mreža na svetu“. Korišćenje „Facebook“ poraslo je za 277% od 2008. do 2009. Ruska društvena mreža „Vkontakte.ru“ (kao facebook) ostvarila je 14.3 miliona posetilaca tokom 2009; „Odnoklassniki.ru“ (kao classmates.com) 7.8 miliona; a „Mail.ru (kao My World) 6.3 miliona. Sva tri pomenuta sajta za društvene mreže deo su „Mail.ru/Digital Sky Technologies“, imperije Jurija Milnera, koji ima kompanije na Britanskim devičanskim ostrvima i drugim ofšor destinacijama. Milijarder Milner sebe opisuje kao propalog lekara. Tokom 1990.-tih radio je za Svetsku banku na pitanjima ruskog bankarstva, nakon čega je postao jedan od „oligarha“ i poslovni partner kasnije osuđenog Mihaila Hodorkovskog, između ostalih projekata i u „Menatep“ bankarskoj grupi. Dva vodeća profajlera „Runet“-a su Rafal Rohozinski and Ronald Deibert. Inače, Ronald Deibert je kolega Berija Velmana, saosnivača „Međunarodne mreže analize društvenih mreža“ („International Network of Social Network Analysis“, INSNA) koja je u periodu od 2002. do 2007. godine vodila Grupu za napredno istraživanje mreža u okviru bezbednosnog programa Univerziteta Kembridž (Cambridge Security Programme, CSP). Nakon okončanja ovog projekta, CSP je dokumenzaciju nominalno prepustio nizu organizacija koje deluju u okviru „Inicijative Otvorene mreže“ (OpenNet Initiative, ONI), među kojima i konsultantskoj firmi Rafala Rohozinskog „SecDev Group“, koja izdaje „Monitor informacionog naoružanja“ („Information Warfare Monitor“). Formalno, pomenuta „Inicijative Otvorene mreže“ (ONI), koja se bavi analizom i zaobilaženjem nadzora i filtriranja od strane vlada, je zajednički projekat Rohozinskog (ranije Kembridž univerziteta), Oksfordovog internet instituta, Berkman centra za internet i društvo na Harvardovoj Školi prava, kao i Univerziteta u Torontu. U eseju „Kontrola i subverzija ruskog sajberprostora“ („Control and Subversion in Russian Cyberspace“), Deibert and Rohozinski su konstatovali da je u periodu od 2000. do 2008. godine rast ove ruske mreže bio pet puta brži od sledećeg izrastajućeg internet regiona na Srednjem Istoku. Oni su citirali zvanične procene da bi do 2010. godine 38 miliona Rusa trebalo da budu povezani onlajn, od kojih 60% sa pristupom iz stana, kao i da bi „Runet do 2012. godine trebalo da ima 80 miliona korisnika, od ukupne ruske od 140 miliona stanovnika. U kvalitativnom smislu, ova dvojica autora ONI-ja pozdravili su , kako su nazvali „uspon interneta u središte ruske kulture i politike“. U političkom smislu, oni su procenili da je „internet zaobišao masovne medije u smislu domašaja, praćenosti i posebno u nivou slobodnog govora i mogućnosti mobilizacije koju pruža“. Ideju da bi deo stanovništva koji je aktivan na internetu trebalo postane centralna tačka ruskog društva koriste oni koji su proteste započete u decembru 2011. želeli da izguraju do šire političke krize. Oni koji to zagovaraju nazivaju ovaj segment populacije „kreativna klasa“ ili „aktivna kreativna manjina“, koja može da prevaziđe inertnu većinu stanovništva. Tako je već 30. decembra 2011. godine, izdanje „Vedomosti“, dnevnog lista za finansije čiji je suvlasnik londonski „Financial Times“, kao udarni objavilo članak sociologa Natalije Zubarevič, koji je zatim publikovan u „Prozoru Evroazije“ („Window on Eurasia“) od strane Pola Gobla, bivšeg službenika Stejt dipartmenta koji je decenijama angažovan na izučavanju linija za potencijalni raspad Rusije. Natalija Zubarevič je iznela da 31% stanovnika Rusije žive u 14 najvećih gradova, od kojih je 9 prošlo „post-industrijsku transformaciju“, nasuprot stanovnicima ruralnih krajeva (38%) i srednjih industrijskih gradova sa neizvesnom budućnošću (25%). Kao ciljnu grupu, Gobl definiše upravo stanovništvo velikih gradova: „U ovoj Rusiji je koncentrisano 35 miliona kućnih korisnika interneta i onih koji žele otvorenije društvo“. U studiji „Veb koji nije uspeo“ („The Web that Failed“), autori sa Univerziteta Oksford, Floriana Fosato, Džon Lojd i Aleksander Verkovski pozabavili su se, po njihovom viđenju, nedostajućim elementima ruskog interneta. Šta bi trebalo, postavili su pitanje, učesnicima „Runet“-a da bi bili sposobni da „orkestriraju motivaciju i smisaonu posvećenost“? Oni su citirali Juliju Minder sa ruskog portala „Rambler“, koja je o potencijalu za „mobilizaciju“ iznela sledeće: „Blogovi su trenutno odgovor, ali je pitanje kako pronaći vodećeg blogera koji želi da bude sa ljudima nekoliko sati dnevno na internetu. Vodeći blogeri moraju biti zabavni... Potencijal postoji, ali se češće ne koristi.“ Primalac finansijskih sredstava iz grantova NED-a je i Aleksej Navalni, onlajn anti-korupcijski aktivista i kultna figura decembarskih protesta. Davne 1990. godine, tadašnji „mladi reformatori“ Anatolij Čubajs i Sergej Vasiljev objavili su, pod okriljem „Međunarodnog instituta za primenjene analize sistema“ („International Institute for Applied Systems Analysis“, IIASA) dokument, u okviru razmatranja prioriteta u reformi Sovjetskog Saveza. Tu su izneli da na tadašnjoj sovjetskoj sceni nedostaje osoba određenih osobina: „Mi vidimo personu, koja se izdiže iz istorijskog nepostojanja: poslovnog čoveka – preduzetnika, koji ima dovoljno kapitala da podnese investicionu odgovornost i dovoljno tehnološkog znanja i volje da podržava inovacije.“ Ovaj tip osobe, za njihove vladavine stvoren je kroz koruptivnu post-sovjetsku privatizaciju u Rusiji, u vidu tzv. „oligarha“. Da li je i Navalni, sintetisan kao harizmatični bloger i onlajn zvezda, tu samo da popuni subverzivnu potrebu za mobilizacijom? Ovaj, sada 35-godišnjak, odrastao je u sovjetskoj vojničkoj porodici. Po obrazovanju je diplomirani pravnik. Tokom 2006. godine počeo je da dobija sredstva NED-a za projekat „DA!“. Usput, mada nije poznato na koji način, Navalni je stekao dovoljan kapital da bude u prilici da potroši, po sopstvenim navodima, 40.000 dolara na akcije u nekoliko vodećih ruskih kompanija, u kojima je država glavni deoničar. Time je dobio status malog akcionara i obezbedio platformu za anti-koruptivne aktivnosti. Od 2010. godine, Navalni je primljen u Jejlov svetski program („Yale World Fellows Program“), kao jedan od manje od 20 odobrenih od preko hiljadu kandidata. Među autoritetima za sve pripadnike ovog programa su ličnosti poput lorda Marka Malok Brauna, bivšeg funkcionera britskog Foren ofisa, kao i predstavnika Soroševog OSI-ja. Inače, „Yale World Fellows Program“ finansira firma „The Starr Foundation“, Morisa R. Grinberga zvanog „Frenk“, bivšeg direktora osiguravajućeg giganta of „ American International Group“ (AIG), jedne od kompanija koje je američka administracija 2008. i 2009. godine spasavala upumpavanjem novca bezkamatno. Isti Grinberg i njegova firma „The Starr Foundation“ u javnosti je u više navrata pominjana kao učesnik u finansiranju prevrata po svetu, počev od 1986. godine i svrgavanja filipinskog predsednika Ferdinanda Markosa. U intervjuu, Navalni je izjavio da ga je na Jejlov svetski program uputila Marija Gajdar i da je dobio preporuke vrhunskih moskovskih profesora sa „Nove ekonomske škole“, kolevke neoliberalizma i matematičke ekonomije u Rusiji. Upravo je iz Nju Hejvena (Jejl) Navalni pokrenuo svoju anti-korupcijsku kampanju protiv ruske nacionalne kompanije za naftovode „Transnjeft“, sa akcentom na tokove novca oko novog naftovoda os istočnog Sibira do Pacifika, koji je od tada završen i već se koristi za transport ruske nafte u Kinu. Na Jejlu, Navalni je takođe bio savetnik i osnovni izvor u dvogodišnjoj studiji sprovedenoj na Harvardovom „Berkman centru za internet i društvo“ („Berkman Center for Internet and Society“), jednoj od institucija u pomenutoj „OpenNet Initiative“ (ONI), pokrenutoj na Univerzitetu Kembridž. Među nalazima ove studije je i „Presek ruske blogosfere“ („Mapping the Russian Blogosphere“), u kojem su detaljno razrađene sekcije „Runet-a: liberalna, nacionalistička, kulturna, bazirane u inostranstvu itd, sa ocenama njihovog potencijalnog društvenog uticaja. U svakom slučaju, delovanje Navalnija podseća na primenjenu teoriju Džin Šarp, čije neurolingvističko programiranje i tehnike propagande je bilo materijalizovano u ukrajinskoj narandžastoj revoluciji 2004. godine. Inače, Džin Šarp, dugogodišnji aktivista tzv. „naprednih studija“ na Oksfordu i 30-godišnji saradnik Centra za međunarodne odnose Harvard univerziteta, je autor dela „Politike nenasilne akcije: moć i borba“ („The Politics of Nonviolent Action: Power and Struggle“), u kojem se između ostalog nalaze saveti o simboličnim bojama, kratkim sloganima itd. Njegova organizacija „Sharp's Albert Einstein Institution“ takođe je na listi onih kojima su odobravani grantovi NED-a i IRI-ja. Naime, lanac korupcije u Rusiji, protiv koga je Navalni na blogovima, predstavlja sistem upravljanja gotovinskim tokovima posredstvom različitih mehanizama isplaćivanja, veza (protekcionizma) i kriminalnih iznuda. Međutim, svoj rast ti metodi su doživeli tokom politike tzv. „Perestrojke“, Mihaila Gorbačova, koja je uplela i ranije postojeće ruske kriminalne krugove iz 1980.-tih, a pravu institucionalizaciju korupcija je doživela pod političarima poput Jegora Gajdara, koji su nadgledali proces ruske privatizacije, pežorativno nazvanim i „velika kriminalna revolucija 1990.-tih“, protiv kojih Navalni nije. Kako je Rusija integrisana u međunarodni finansijski poredak, koji se i sam zasniva na kriminalnim novčanim tokovima i strateškim prevarama, prodor sumnjivih aktivnosti u ruskoj privredi samo je u porastu. Vlast Vladimira Putina, protiv koga je Navalni, nasledila je takav poredak, protiv koga se deklariše, ali koji se može okončati samo prestankom posvećenosti monetarizmu na globalnom nivou, protiv kojeg Navalni takođe nije. Kako trenutno bankrotstvo u evrozoni, u SAD, u Sitiju, na Vol stritu ukazuje da je trenutak da se događa promena stava prema monetarizmu, kao oruđu globalne moći, možda nije iznenađujuća agresivnost tzv. nevladinog, paraobaveštajnog sektora, koji formalno ne deluje u ime zvaničnih administracija, a neformalno ni u interesu građana iz zemalja liberalne demokratije. Lansiranje akcija tipa – javno protiv posledica, a privatno za uzroke, sve teže će opstajati u uslovima informatičkog društva. Zato, da se ne zavaravamo, kako se kriza bude intenzivirala i potreba za promenom svetskog poretka masovno prihvatala, njihova drskost neće biti manja. Ako je zemlja poput Rusije moćna, pa može da se bar suprotstavlja podrivanju sopstvenih interesa, pitanje je kako će se zlo koje emituje ovaj sistem bez transparentnog centra odlučivanja odraziti na sudbinu malih zemalja, među koje spada i Srbija.