„Demokratija“ post-industrijskog društva

                                                                   Foto: Naypong/FreeDigitalPhotos.net

Utisak je da savremeni lideri neretko maskiraju neke tajne namere iza demokratskih rituala, da bi stvorili utisak legitimiteta svojih postupaka. Ta razlika između rituala vlasti i situacije na vlasti često nije jasna, a posebno kada na odluke direktno utiču neki ljudi bez legitimiteta, zato što su blizu centrima odlučivanja.

Politički stratum čine svi pripadnici političkog sloja. To je prvenstveno mala grupa pojedinaca u lokalu, koji su glavni nosioci političkog mišljenja i političkih veština. Uz njih, politički su aktivni i tzv. politički entuzijasti.

Politički stratum nije statična grupa. Oni su povezani su sa različitim političkim strankama. U njega je lako prodreti, s obzirom da potreba izbora predstavlja snažan motiv političarima za širenje saveza. Tako, čak i ako političar ne vidi korist u interesu stratuma, on će za njih imati mali neposredan interes, ali može kada mu je u interesu da sa njima održava i labavu koaliciju.

Ti savezi ne moraju biti na ideološkoj osnovi. Iako su pripadnici političkog sloja ti koji su direktno i primarno uključeni u oblikovanje političkih pitanja, njima je lako manipulisati. Tim slojem manipulše se prvenstveno nagradama ili lišavanjem političkih usluga, kako bi se obezbedila njihova podrška ili pasivnost po određenim pitanjima.

Lideri su relativno mali broj ljudi, koji vrše veliki direktan uticaj na sve važne odluke za život zajednice. Da bi postigli svoje ciljeve, oni opredeljuju strategije, međutim njihove akcije na planu realizacije tih strategija se odvijaju u uslovima neizvesnosti.

Često, pravila sadrže direktne ili indirektne, stvarne ili očekivane koristi neke vrste liderima i biračima. To predstavlja važno sredstvo kojim lideri obezbeđuju podršku. Liderima, koji su u svom delovanju sve više vezani za percepciju birača, u sprovođenju ciljeva pomažu podlideri, koje lideri za tu ulogu nagrađuju finansijskim i političkim nagradama.

Javne politike sve češće nisu identične ili u skladu sa nejavnim obavezama političara prema podliderima. Među njima, uglavnom, ne postoji sukob, zato što su podlideri i politički zaposleni, koji od politike imaju samo koristi, prikriveni i njih ne zanima da li se otvorene i prikrivene politike poklapaju.

Sukob između otvorene i prikrivene politike može nastati:

- kada veliki deo političkog sloja razvije strože standarde političke moralnosti, ili

- ako pravila za veliku popularnost među biračima zahtevaju strukturne promene u organizaciji vlasti koje bi se teže ostvarilo ako se poštuju tajne politike.

Po pravilu, u uslovima ravnopravne političke utakmice, što je politička konkurencija veća, verovatnije je da će lideri rešavati konflikte u korist svojih otvorenih obaveza. Iako je politika političkih udruženja uglavnom pod kontrolom malog broja lidera, politika lidera ima tendenciju da odražava želje stanovništva, koji imaju mali uticaj na politiku, ali je, posredstvom izbora, stepen njihovog indirektnog uticaja veliki.

Danas, u uslovima medijske psiho-politike, pomenuti postulat je korigovan, u smislu da direktan uticaj lidera na politike znatno prevazilazi standarde koje se podrazumevaju u klasičnim modelima demokratije.

Odnosi između lidera, podlidera i građana koji su se razvili u post-industrijskom okruženju, kroz pristup medijskim resursima, doveli su do nejasne raspodele uticaja. Ovo je zatim proželo i politički sistem, u kome se ponekad pribegava medijskom nametanju volje moćnih, umesto korekcije odluke zbog protivljenja javnosti.

Ponekad, akti vlasti mogu da ugroze osnovne ciljeve građana. Tada, kako bi se uticalo na akcije vlade, moguće je da se pribegne upotrebi svih, pa i političkih, resursa koji su na raspolaganju. Međutim, nakon što prođe opasnost, građanin će se za postizanje svojih primarnih ciljeva vratiti na nepolitičke strategije.

Osnovni razlog za mogućnost dominacije volje lidera nad voljom većine počiva na postulatu da građanski čovek nije politički čovek. Čak i u demokratskim sistemima, građanski čovek samo povremeno pokušava da direktno utiče na političkog čoveka i to se može promeniti samo kada ciljevi koji ga animiraju postanu vezani za političku akciju, kao jedini metod.

Nasuprot tome, politički čovek konstantno pokušava da utiče građanskog čoveka. Kao i građanski čovek, i politički čovek razvija strategiju koja opredeljuje način na koji on koristi resurse na raspolaganju.

Demokratski politički sistemi odlikuju se vrednosnom komponentom, da je opseg prihvatljivih strategija sužen različitim tradicijama pribavljanja demokratskog legitimiteta.

Danas, pod kontrolom marketinga, deluje da je legitimitet sve češće sveden na samo formalni utisak legitimnosti postupaka i odluka. Ozbiljno je pitanje - dokle to može tako?