U tekstu o Nikolićevoj ostavci, Dragoljub Žarković написао је: "Mentalni sklop radikalskog rukovodstva najsličniji je komunističkom obrascu. Skloni su, naime, da priznaju samo sud svoje partije. To nikako nije zbog ideološke sličnosti s' onima koji su ušli u čitanke, već najpre zato što su se u ogromnoj većini ostvarili u okviru partije, stekli društvenu promociju, materijalnu korist, izuzeli se od blede svakidašnjice i napravili neke karijere. Otuda se javio poslušnički mentalitet koji je javnosti prikazivan kao ideološko i akciono jedinstvo. Svi su mislili kao jedan i kad nisu ništa mislili".
Тo što on piše o radikalima podjednako važi i za Demokratsku stranku Srbije, Demokratsku stranku, Liberalno demokratsku partiju, G17+, kao i za sve ostale "vladajuće", odnosno "opozicione", partije u Srbiji.
Liberalno demokratska partija je optužila Miroslava Miškovića i gomilu političara u ovoj zemlji za "zločinačko udruživanje". Чинило се da se konačno pojavila grupa ljudi koja će da kaže istinu o korupciji i kriminalu koji vladaju ovom zemlju. Rekli su istinu. Ali, nije im smetalo posle toga da naprave dogovor sa tim istim ljudima koji su krivi za takvo stanje i koje su zvanično optužili da su mafija.
To je moć Miloševićevog poretka. To je moć sistema. Sistem nema vrednosti. On ne veruje u nacionalizam, liberalizam, niti bilo koju drugu ideologiju. On ima razna lica, od Miloševića i Koštunice do Tadića i Nikolića. On nema političke ciljeve. Njega ne interesuje vlast, ali će sve učiniti da ne dodje do formiranja bilo kakve stvarne vlasti. Njega samo i jedino interesuje novac. On je zasnovan na kriminalu i korupciji, i to su jedine dve poluge njegove dominacije. Zato je potpuno nebitno ко je na vlasti.
Taj sistem ima ime. Nije tračarenje nazvati kriminalca kriminalcem. Postoje informacije o tome čak i na internetu. Američki analitičari su još za vreme Miloševića govorili da je jedini način da se on svrgne taj da se legalizuju i ovlaste njegovi pomagači iz "poslovnog krila" JUL-a. To je učinjeno, i to tako što je formiran Srpski poslovni klub - "Privrednik". To je stvarna "vlast" u ovoj zemlji.
Ako hoćemo da dodjemo do istine, moramo da budemo krajnje objektivni. Ovde se radi o ljudima koji vladaju Srbijom kao "unutrašnjom kolonijom", a oni se zovu "tajkuni". Sa njima strani ambasadori prave vladu, sa njima su strane obaveštajne službe rušile Miloševića, sa njima su domaći kriminalci, policijski odmetnici i politički zaverenici ubili Đinđića, zbog njih nemamo lekove, hranu i ostale neophodne stvari za život. Oni su neprijatelji svakog čoveka u ovoj zemlji.
Ratko Mladić može sutra da bude isporučen Hagu, on može prekosutra da kaže sve što zna o mafiji u ovoj zemlji. Ali, kome on to treba da kaže? Onima koji sve to već znaju i koriste takvo stanje kako bi što lakše ostvarili sopstvene ciljeve u ovoj zemlji?
Oni vladaju jer ljudi koji čine političku "elitu" ove zemlje odgovaraju opisu radikala iz Žarkovićevog članka. Dok ne dodje nova vlast, oni će i dalje da vladaju. Ne možeš dići pobunu protiv mafije, nego protiv vlasti koja joj omogućuje da vlada umesto vlade. Batista je vladao Kubom koliko je Koštunica vladao Srbijom, odnosno onoliko koliko su mu dozvolili strani i domaći mafijaši. Ali, Kastro nije krenuo da ruši mafiju, već za organe države, nego je digao ustanak protiv vlasti koja to nije bila.
"Vlast koja to nije". To može da bude ime svake srpske vlasti od pada komunizma do današnjeg dana. Nama treba vlast, kao i savkom drugom narodu. Ne postoji politički, socijalni, niti ekonomski proces koji može da dovede do stvaranja odgovorne vlasti od marionetske nomenklature koja jedino postoji da bi servisirala interese strane i domaće mafije. Svaka vlast koja ne poštuje vladavinu prava je tiranija, a ona vlast koja postoji samo da bi sprečila nastanak vladavine prava, zarad zaštite interesa kriminogenih udruženja, je tiranija na kvadrat.
Od toga da Liberalno demokratska partija prvo podnosi krivičnu prijavu protiv "udruženih zločinaca", pa se onda i sama s' njima udružuje, do toga da Tomislav Nikolić (ne trebamo zaboraviti da je baš ovaj isti Nikolić rekao u novinama da je kućni prijatelj Miroslava Miškovića i Milana Beka) naziva Borisa Tadića "diktatorom" i "totalitarcem", pa se onda dogovara s' njim o "svetloj budućnosti" ove zemlje, koja je, naprasno postala "normalna" kad je i on našao svoje mesto za stolom, moramo doći do zaključka da je politička borba u ovoj zemlji ne samo mrtva, već i besmislena.
Da li je moguće da je jedini izlaz iz krize da se sruši marionetska nomenklatura, da se formira prelazna vlast, da se članovi mafije (i političke, i udbaške, i vojne, i privredne, i itd.) uhapse od strane nove prelazne vlasti, da se održe izbori za ustavotvornu skupštinu, odmah posle toga i opšti izbori, i da prelazna vlast ustanovi jak sistem bezbednosti u zemlji pre nego što preda vlast novoj demokratskoj skupštini i vladi, kako ne bi došlo do toga da se "povampiri" mafija.
To nije lako uraditi, ali sve drugo ispostavilo se kao gubljenje vremena i energije, pa čak i legitimisanje ove marionetske nomenklature, njene "vlasti koja to nije", i mafije koja iza toga stoji, tako što učestvujemo u sopstvenom uništenju.
Milošević je sve učinio da vlada preko medija, tako što će stvoriti "medijsku Srbiju" koja će da zabavlja narod, dok on i njegovi pajtaši poharaju onu drugu, stvarnu Srbiju. To su "dve Srbije". Jedna je medijska, u kojoj raspravljamo o "Tomi" i "Voji", a druga je stvarna, u kojoj nema lekova, hrane, posla, budućnosti, sadašnjosti, života... Ova druga stvara ovu prvu, po sistemu "dozirane kritike", odnosno "hleba i cirkusa", da bi sakrila i sačuvala sebe i nastavila večitu pljačku. Ona mora ili ne mora da bude srušena, ali rezultat njenog opstanka je smrt za sve nas ostale, a na nama je da vidimo da li ćemo izaći ili ostati.
Нема коментара:
Постави коментар