Kako je moguće da Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim, naizgled, promenama vlasti? Kao objašnjenje plasiraju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koje, iz nekih sopstvenih interesa onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji permanentno već skoro četiri decenije propada, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice.
Danas, DS, SPS, G17 plus, DSS i Nova Srbija prihvataju inicijativu Liberalno-demokratske partije za održavanje sastanka šefova stranaka kako bi se pronašlo rešenje za izlazak iz ekonomske krize i funkcionisanje parlamenta. međutim, čak i kada se radi o tako ozbiljnoj temi, šef socijalista, Ivica Dačić, našao je za shodno da naglasi da taj razgovor nije put ka rekonstrukciji Vlade, iako se i radi o strankama, koje zajedno sa strankom Vojislava Šešelja, inače po potrebi koalicionim partnerom Vojislava Koštunice, održavaju sistem i privredu u stanju krize.
Da li je odraz zdravog razuma ako zanemarujemo pojavu koja se ispostavlja kao obrazac, bez obzira na lica i partije, i da, zarad sopstvene letargije izostavljamo takvo stanje stvari iz percepcije. Bilo da se prati Nova srpska politička misao, ili Evropski pokret, bez obzire na suštinska neslaganja, upadljivo je da ni jedni ni drugi ne primećuju suštinski ilegalni nastanak republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata. Uprkos navedenom, upadljivo je nastojanje svih partija u Srbiji da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je sasvim konkretna: sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment, a njegovi protagonisti u specifičnu komunističku aristokratiju, koji ne dozvoljavaju Srbiji da se razvija i unapređuje društvene odnose.
Vreme je da ih sve zajedno, zajedno sa oličenjem bezkarakternih interesnih kohabitacija i pomirenja u liku Dobrice Ćosića, bujica krize odnese i da se u državi Srbiji uspostavi politički sistem koji neće biti posledica raspada Jugoslavije i komunizma. Možemo se samo nadati da će se sami prizvati pameti, u suprotnom istorijske pravilnosti postaraće se da taj proces pomognu oni koji najviše gube – sam narod.
Нема коментара:
Постави коментар