Šibicarenje

Dnevni list “Blic” objavio je 31. jula 2009. godine tekst, pod naslovom “Policija sumnja da je plan skovan u Đurovićevoj kući - Subotić i Joca se susreli u vili u Baru pre ubistva Pukanića”, u kome se u uvodu navodi: “Intenzivni kontakti Stanka Subotića Caneta i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, prema podacima srpske policije, počeli su pretprošlog leta na Crnogorskom primorju. Poslednji njihov susret, prema pretpostavkama policije, odigrao se nekoliko nedelja pre ubistva Pukanića, i to u kući Slobodana Đurovića, kuma Sretena Jocića, u Baru.”
Očekujući da postoje argumenti za uvod, dalji tekst može samo da zabrine javnost Srbije. Već u prvoj rečenici vidljivo je reteriranje, te autor piše da “srpska policija pretpostavlja i da je plan za ubistvo Pukanića skovan u Đurovićevoj kući.” Ovaj otklon prošao bi nezapaženo da se dalje ne citira, kako se tvrdi “izvor iz vrha MUP Srbije”, koji navodi šta je policiji poznato: “Zna se da su se tamo viđali Jocić i Đurović, kao i da je tu između njih dvojice dogovoreno kako da se realizuje planirana akcija likvidacije. Tu je dogovoreno da se Željko Milovanović angažuje da postavi eksploziv, kao i da mu logističari za podršku u Zagrebu budu braća Robert i Luka Matanić”, kao i da je na tom sastanku isplaćeno milion i po evra, koliko je plaćena likvidacija Pukanića. Autor citira i reči izvora, vezano za navodnu sumnju policije koju apostrofira u uvodu u kome se eksplicira umešanost Stanka Subotića: “Da li je sastanku Jocića i Đurovića prisustvovao još neko, tek treba da se utvrdi.”
Kao da zaboravlja uvodnik teksta, isti autor prenosi reči istog izvora iz MUP-a da zasad (što je interesantno, jer ostavlja prostor da je izvesna ni na čemu zasnovana pretpostavka) nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili da je Stanko Subotić, za kojim je raspisana Interpolova poternica (što je u konkretnom slučaju potpuno nevažno), u to vreme boravio u Crnoj Gori, kao i da nema dokaza o njegovim direktnim kontaktima sa Jocićem. Ukratko, autor demantuje ono što je napisao u uvodu. Kako ne bi ispalo da se vrši marketinška kampanja, autor citira istog izvora, koji iznosi promišljanje zašto bi mogla da postoji veza između Subotića i Jocića: “Veza između njih dvojice postoji odavno. I jedan i drugi bili su đaci Jovice Stanišića i njegovi puleni. Obojicu je stvorio Stanišić. Subotića je lično ubacio u posao sa cigaretama umesto Vanje Bokana, dok je Jocić bio deo kriminalne grupacije koja je imala direktnu zaštitu DB-a. Stanišić ih je, dok je vladao srpskom tajnom policijom, držao na vezi. Bili su glavni Stanišićevi saradnici koji su indirektno radili za službu”. Ovakvim konstrukcijama mogao bi se dovesti pod pažnju istrage znatno širi krug lica, pa izvor pokušava da svojim promišljanjima da privid konkretnosti nizom delimično tačnih i nepovezanih činjenica: “Devedesetih godina Jocić je bio deo ekipe koja se okupljala u čuvenoj vili u Ulici Augusta Cesarca na Dedinju, u kojoj su česti gosti bili Željko Maksimović Maka, Dragan Malešević Tapi, Milan Đorđević Bombona... Njima je Jocić i ostavio vilu na korišćenje po odlasku u inostranstvo, a u Srbiju se, po uvođenju sankcija, vratio upravo na poziv Stanišića. U inostranstvo je pobegao 1995. godina, nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog sumnje da je dvojicu policajaca podstrekao na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Upravo u to vreme počeo je Subotićev uspon, koga je u posao sa cigaretama ubacio upravo Stanišić i tako iz posla izbacio dotadašnjeg glavnog distributera Vanju Bokana. Tako je nastala veza između Jocića i Subotića, koja je aktivirana nakon Jocićeve ekstradicije iz Holandije i potom puštanja iz pritvora uz kauciju od 300.000 evra 2006. godine”.
Kako bi se ogradili od očiglednog plasiranja poluinformacija, “Blic” prenosi da isti izvor navodi da dokazi koji bi potvrdili direktan kontakt Jocića i Subotića nisu zabeleženi, ali (ne odustajući od osnovne nepotkrepljene ideje) da je na osnovu saznanja iz kriminogene sredine, policija utvrdila (kako je utvrdila ako nema dokaza) da ih je u poslednje dve godine bilo više. Očekivali smo da je policija nešto saznala, a dobili priču koja ukazuje na mogućnost da se radi o podmetanju. Naime, doslovce piše: “Jocić je u Crnoj Gori bio pretprošlog leta. Njegov boravak poznat je po privođenju njegovog telohranitelja koji je gazdu hotela „Maestral” dopratio naoružan pištoljem. Jocić i njegov telohranitelj tada su zbog pištolja bili na informativnom razgovoru u budvanskoj policiji, ali su obojica pušteni posle petnaest minuta. U Crnoj Gori u to vreme bio je i Subotić, za kojim je u junu te godine srpski Specijalni sud raspisao međunarodnu poternicu zbog šverca cigareta.”
Zašto se novina u kojoj je glavni i odgovorni urednik zet generala Nedeljka Boškovića, bivšeg načelnika vojne obaveštajne službe, i tasta Vanje Bokana (pašenoga glavnog i odgovornog urednika “Blica”), kome je Stanko Subotić preuzeo deo posla sa cigaretama, koristi za plasiranje neargumentovanih tvrdnji protiv Stanka Subotića? Zašto se lica iz kriminogene sredine koji su bili pod zaštitom vojske pominju u kontekstu načelnika državne bezbednosti Srbije? Kao indicija za odgovor može da posluži da nikome od lica iz kriminogene sredine u današnjoj Srbiji kohabitacije i pomirenja ne bi falila ni dlaka sa glave da, kako je objavljeno iz kabineta predsednika Hrvatske: “Predsednik Stjepan Mesić preneo je predsedniku Borisu Tadiću neke informacije o delovanju mafijaških grupa i organizovanog kriminala i izrazio mišljenje kako bi bilo dobro da se policije dve zemalja uključe u delovanje protiv ovih grupa koje vrlo dobro sarađuju poslednje dve decenije”. Prve reakcije iz domaćih krugova, bliskih Borisu Tadiću, bile su da “duvanska mafija” sprema likvidaciju predsednika Srbije, nakon hapšenja Sretena Jocića. Odmah se našao i dežurni plaćenik Ratko Knežević da, pod plaštom eksponiranja Mila Đukanovića i Stanka Subotića, potkrepi priču, indirektno aludirajući na opasnost Subotića. Uz njega se svrstao i Nebojša Medojević, koji iz sopstvenog političkog interesa, nesporni šverc duvana (iz koga se finansirao i SPS i režim Slobodana Miloševića) koristi za svoju borbu protiv Đukanovića.
Trebalo bi biti pošten. Bez obzira na organizovani kriminal, koga režimi u Srbiji nakon akcije ‘Sablja’ ne nastoje da suzbiju, već legalizuju otimačinu, utisak je da je na delu pokušaj da se odgovornost za sve promašaje devedesetih (kao i sa paravojnim i švercerskim kanalima) prebaci na civilnu bezbednost Srbije. Problem je što stvari ne stoje tako. Naslednici jugoslovensko-komunističke opcije u organima bezbednosti Jugoslavije, čije su produžene ruke, u vidu Andreje Savića i Rada Bulatovića, bile i na čelu srpske službe bezbednosti i i te kako eksponirane protiv demokratskih vlasti u Srbiji, nisu čistih ruku. Ukoliko Boris Tadić nema volje da se suprotstavi ovoj hidri, pitanje je na kojoj je strani bio kada je priželjkivan državni udar protiv izabranih vlasti marta 2003. godine. Prilika je da i Saša Vukadinović na delu pokaže da li je stasao za dužnost šefa BIA ili je postavljen da samo statira.