Podanička stručnost

Stojan Stamenković, autor ekonomskog časopisa „Makroekonomske analize i trendovi" (MAT) i član Ekonomskog saveta premijera Srbije smatra da “ekonomska kriza može da se zaustavi u drugoj polovini ove godine, a već 2010. Srbija bi mogla da ima privredni rast od 1,8% bruto društvenog proizvoda”! Po njemu, “već za dve godine rast BDP ima velike šanse da bude čak 6%, ako se ispune najmanje dve stvari - da sporazum sa MMF-om i sve mere koje je donela Vlada startuju što pre, i da država uskoro pokrene infrastrukturne projekte”. Imajući u vidu koje su posledice ekonomske politike čiji je Stamenković svojevremeno bio protagonista, a sada zagovornik, postoji ozbiljan rizik da se, komentarišući ovakva gledišta, koristi rečnik neprimeren normalnoj komunikaciji. Uzdržati se od adekvatnog vokabulara veći je problem nego analizirati samu besramnu bezumnost. Mere vlade Srbije, čak ni po zvaničnim dokumentima, nisu usmerene na privredni razvoj, već su mere selektivne štednje raskalašne administracije i smirivanja psihološkog straha građana i održavanja nivoa široke potrošnje. Pokretanje infrastrukturnih projekata planirano je kao deo razvojne politike, pretvara vladu u ekskluzivni privredni subjekt. Stojan Stamenković kao restl centralno-planskog ekonimiste i reformisani pristalica monetarističke anarhije MMF, kao globalne centralno-planske institucije, očigledno nije u stanju da interiorizuje ovu informaciju. Za pretpostaviti je da je Ekonomski savet premijera koncipiran od sličnih kadrova.
U prilog tome da se radi o profilu stručnjaka koji jedno misli a priča iz nekog interesa koji nije stručni, svedoče teze o istim merama koje hvali kao potencijalno rešenje:
- Javna potrošnja sada je bazirana na proceni pada BDP-a od 2%, ali ako industrijska proizvodnja nastavi silaznom linijom BDP bi mogao još više da padne.
- Pitanje je da li će Skupština usvojiti budžet do kraja aprila! Da bi sve počelo da funkcioniše na vreme, sporazum sa MMF-om mora da bude operativan, a to znači da ga usvoji Bord direktora u Vašingtonu.
- Vlada je bila zatečena sa tih 100 milijardi dinara manjka koje je sračunao Fond, pa su morali na brzinu da računaju. Ova bruka mogla je da se izbegne da su bili spremni. Pred dolazak Fonda pričalo se da ćemo tražiti dve milijarde dolara, a onda je MMF rekao da nam trebaju tri milijarde evra.
- Ako banke reprogramiraju dugove preduzeća, devizne rezerve ove godine biće manje za oko 2,2 milijarde evra, a toliko stiže od MMF-a, pa pada rezervi skoro da neće biti. Takvo stanje stvari može doprineti da se i štednja koja je u oktobru završila u slamarici vrati u banke. Statistički podaci još uvek ne pokazuju da je zaustavljen pad industrijske proizvodnje.
- Mere koje je donela Vlada služe za održanje života dok traje kriza. Međutim, kad kriza prođe, nema šanse da živimo kao što smo živeli od 2001. do 2007. godine. Model privređivanja u Srbiji bio je neprekidno povećavanje tekućeg platnobilansnog deficita, koji se selio uglavnom u potrošnju, a ne na investicije. To se pokrivalo velikim prilivom kapitala od prodaje preduzeća i rastućim zaduživanjem u inostranstvu.
- Ako u drugom polugođu ne dođe do vidnog oporavka, pad industrijske proizvodnje biće od 12 do 13 odsto, promet i građevinarstvo imaće isto toliki pad, poljoprivredna proizvodnja porašće za dva odsto, bankarski sektor za osam odsto... Kada se to sabere, pad BDP-a neće biti 2, nego 5% do kraja godine, a ako tako krene, moraćemo da pravimo novi rebalans budžeta.
- Među preduzećima se prebijaju dugovi, ali na kraju uvek ostane neki saldo koji predstavlja nedostajući kapital. Ako nemate neki izvor da se pokrije taj saldo, ništa ne vredi. U blokadi je 58.000 preduzeća, a država duguje privredi oko 700 miliona evra. Ne sviđa mi se ni predlog o konverziji dugova u vlasništvo. Mora odnekud da dođe kapital, da država pokrene infrastrukturne projekte, da aktivira kredite. Odlično bi bilo da stignu i krediti od Rusije i Kine koje je najavio ministar ekonomije.
Iz čega onda Stojan Stamenković, ugledni član savetodavnog tela, srpskog premijera, inače veoma diskutabilne reputacije u procesu privatizacije, zaključuje da je pred Srbijom perspektiva, ako sledi premijera (ali i ministra ekonomije)? Kakav je stručni karakter čoveka koji nastavlja da baulja u sopstvenoj očiglednoj strateškoj zabludi? Nije poznato da je američki predsednik u svoje stručne timove uključio stručnjake koji su bili zagovornici sistema koji je sam sebe pojeo, pa nije jasno zašto to radi Mirko Cvetković, osim ne u nameri da se ništa ne promeni. Svako može da hvali vlast i da tvrdi biće bolje, ali od stručnjaka i od onih koji žive na teret poreskih obveznika očekuje se da imaju argumente a ne marketinški koncept.