Nakon stupanja u koalicioni odnos najsnažnijeg političkog oslonca tranzicije u Srbiji, Demokratske stranke, sa Socijalističkom partijom Srbije, otvorene su, za DS, a posredno i za tranzicioni put Srbije, dve nove perspektive. Prva je da se, logikom spojenih sudova, DS i SPS transformišu u jedno "socijal-demokratsko telo". Druga je da se ostavlja slobodan politički prostor za proces tranzicije, zbog trenutnog prioriteta formalnih evro-integracionih procesa.
Posledice obe perspektive, zbog psihološkog i političkog značaja DS za prelazak srpskog društva u tržišno i demokratsko uređenje, bitne su za sve građane. Prvo, zbog specifičnog "socijal-demokratskog" opredeljenja DS i SPS, jedne nastale iz liberalne politike a druge nastale iz levičarsko autoritarne države, nova socijal-demokratska pozicija nema realno, već birokratsko, utemeljenje u radničkom i sindikalnom pokretu, i imaju konsenzus da se tranzicija, umesto promenama, sprovodi reformisanjem. Drugo, ostavljajući društvo bez kapaciteta neophodnih korenitih institucionalnih promena, društvo je lišeno realnih izgleda da će tranzicija proći bez širih potresa, jer će njen završetak biti nužno skopčan sa pritiskom na institucije.
Uprkos realnom strahu da bi procesi formalnih evropskih integracija mogli biti odloženi, dolaskom na vlast isključivo snaga koje "evropski put" doživljavaju kao pitanje slobodnog opredeljenja a ne kao istorijski put, čini se da sama tranzicija, koja kao proizvod mora dati evropsku kompatibilnost Srbije, trpi štetu zbog potiskivanja u drugi plan. Iz toga proističe pitanje da li Srbija može biti deo Evrope ako nije evropsko društvo i uređenje? Činjenica da jedina partija koja je isticala tranziciju i promene kao prioritet, LDP, nema dovoljan rast da podrži kapacitet za promene DS, ukazuje da građani Srbije preferiraju da opstaju bez rizika i da se prepuste kolotečini, te da nemaju volju da se, nakon iskustva devedesetih, upuste u avanturu izgradnje novih društvenih odnosa koji bi bili temelj uspostavljanju novog uređenja njihove države. U tom okviru, a imajući u vidu da su postojeće partije (izuzev jedino LDP) nastale na odnosu prema bivšem Savezu komunista (što Jugoslavije što Srbije), teško je naći uporište da srpsko društvo samostalno ima realan kapacitet za tranziciju, izuzev na birokratskom nivou. Zbog toga je Srbija u situaciji u kojoj bi birokratija trebalo da bude idejni predvodnik društva, što je po definiciji nemoguće, jer birokratija kao takva ne može da ima ideologiju, osim ako društvo nije postalo staleško.
Нема коментара:
Постави коментар