Svaki narod organizuje državu u nadi da će se, na određenom prostoru, više i bolje ostvarivati interesi svakog pojedinca i svih kolektiviteta. Ta nada čini suštinu društenog ugovora, koji rezultira uspostavljanjem sistema vlasti koju građani prihvataju kao svoj.
Srpski narod proveo je devetnaesti vek obnavljajući državu, na koju je tokom više vekova vladavine Turske imperije sećanje očuvala infrastruktura Srpske pravoslavne crkve, uprkos tome što joj je samoj sedište bilo u Carigradu. Početkom dvadesetog veka, Srbija se, zahvaljujući sopstvenim kvalitetima i pobedama u balkanskim ratovima, obnovila kao država. Nakon Prvog svetskog rata, Srbija je sopstvenu državnost žrtvovala zarad etno-imperijalnog koncepta, koji je formalizovan kroz državu južnih Slovena.
Komunistički režim, Drugog svetskog rata, poništio je srpsku državnost. Socijalistička Jugoslavija formirana je od Antifašističkih veća, među kojima iz Sandžaka, Vojvodine i Kosova, sva tri iz sastava Srbije, a da nije bilo narodnih predstavnika Srbije, već su interes naše zemlje zastupali pripadnici vojnih jedinica iz Srbije. Višegodišnja propaganda, ubedila nas je da je zajednica južnih Slovena najviše što srpska etnička grupa, oblikovana u naciju sa etničkim manjinama koje žive na prostoru Srbije, može da postigne na ovim prostorima. Nikome nije bilo čudno da se na prostoru južnoslovenskih naroda ne oblikuje zajednička nacionalna svest, već jednostavan zbir republičkih entiteta. Sve vreme zapostavljali smo ono što jeste naše, gde nismo gosti ili silom doseljeni, i što jeste istorijski svetionik nacije – državu Srbiju. Država Srbija nije mit, ona je dostignuće naših predaka. Puč, 1972, konfederalni jugoslovenski Ustav 1974, i administrativno legalizovanje komadanja Srbije, sopstvenim Ustavom iz iste godine, praktično su poništili sve što je narod Srbije postigao u državotvornom smislu.
Raspad, započet uzurpacijom komunističke vrhuške, zarad sopstvenih pozicija, 1981. godine, doveo je Srbiju u poziciju da trpi posledice sopstvenog gašenja, da nameće sebi nerealne ciljeve i da podnosi traume zbog njihovog neispunjenja. Rastakanje privrednog sistema, zajedničkog tržišta i pad životnog standarda započela je partijska i državna vrhuška bivše SFRJ, koja se instalirala u nove države formirane tokom komunističke jednopartijske diktature. Srbija se nije konstituisala, već je ostavljena od zadnjeg partnera iz bivše Jugoslavije. Čak ni tada, političko vođstvo koje imamo, nije osetilo potrebu da raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu, već se opredelilo da pliva u jugoslovenskoj olupini.
Pitanje koje se svima nama nameće danas je: da li danas građani Srbije mogu osnovano da veruju da će Srbija XXI veka biti uspešna država koja će obezbeđivati kvalitet života svojih građana? Političke ideje koje nam se nude, neprijateljstva i unutrašnji tokovi uspostavljeni su u Jugoslaviji, koja je, kao i Kraljevina SHS, poništila državotvorni kapacitet i regionalni uticaj naroda organizovanog na prostoru Srbije. Čak i današnji unutrašnji sukobi u Srbiji svoje korene vuku u ustrojstvu država koje su, u odnosu na Srbiju, nadnacionalne, pa ne čudi da mnoge svoje etničke srodnike osećamo kao kolonizatore, a i da se oni sami ponašaju više etno-plemenski, ne prihvatajući naciju.
Odgovornost svakog građanina Srbije pred samim sobom i svojim potomstvom. Da li će dela koja ostavimo iza sebe služiti boljem životu naših naslednika, ne zavisi samo od nas kao pojedinaca, ali to mora biti težnja svakog pojedinca. U suprotnom, koja je svrha naših života i naše društvene zajednice. Bez uspešne zajednice, koja je u stanju da ostvaruje svoje ciljeve i interese, nema nade da opstane. Posledica toga bila bi da bi u svakoj drugoj nacionalnoj zajednici, Srbi bili građani drugog reda.
Ima li napretka, pa i opstanka, ukoliko se problemima pred sobom ne pristupa u svoje ime i za svoj račun? Praksa, koju živimo, uči nas da prošli ljudi i prošle ideje važe samo u svom vremenu, ali ne i za danas i za sutra. Oni su istorija koja nas uči i nadahnjuje, ali ne i vodilja. Da bi položaj svih građana naše zemlje, individualno kao državljana, i kolektivno kao nacije koju čine sve etničke grupe, postavili na zdrave osnove, naši planovi moraju biti na realnim osnovama. Realne osnove podrazumevaju realnu percepciju stvarnosti i negovanje vrednosti na kojima počiva ljudska civilizacija.
Za Srbiju, ne postoji zajednička država sa drugim nacijama, ne postoji autoritarna praksa partijske tiranije, niti su takvi odnosi legitimni u našim državnim granicama. Država Srbija ima sopstvenu istoriju, tradiciju, naciju, civilizaciju, pa i svoje protivurečnosti i mane koje zaslužuju rešavanje u interesu svih nas. Ne postoje dve, ni tri Srbije, već država Srbija u kojoj moraju postojati: idejni pluralizam, tržišna takmica, pravna država i jednakost građana pred zakonom. Treba li podsećati da je Sretenjski ustav, treći građanski ustav u svetu, da je Dušanov zakonik drugi akt koji je ograničio apsolutizam vladara nakon Magna karte, da je i Miloš Obrenović iznikao iz tržišne utakmice, itd. Moramo se pitati zašto i danas nismo među prvima u vladavini prava, slobodi trgovine, ljudskim pravima i proizvodnji, uprkos našoj tradiciji. Sami sebi moramo dati odgovor: da li želimo da svoj život proživimo kao sluge onih i njihovih potomaka koji svoje korene ne vide u državi Srbiji, ili ćemo kao ponosni i, po rođenju, slobodni ljudi pred današnje političare postavljati zahteve da ispunjavaju svoja obećanja i obaveze, i tako osetiti istinsko zadovoljstvo ljudskog života, da iza sebe ostavljamo građevinu koju potomstvo može nadograđivati i sećati nas se kao što se mi sećamo naših predaka.
Takva Srbija ima svoje mesto u evropskoj porodici naroda, i građani takve nacionalne zajednice jesu oni koji mogu ugraditi, srazmerno svojoj moći, kamenčić u mozaik svetske civilizacije, koja neprestano trpi promene.
Svako ko u ime građana Srbije planira i donosi odluke, mora biti svestan da želimo budućnost u kojoj svaki naš građanin vidi sebe, i u koju možemo da verujemo, na osnovu radnji onih koje izaberemo da obavljaju javne poslove. Odluka o našoj budućnosti mora biti naša, većinska i zajednička. Srbija nije vlasništvo partija niti bilo koje grupe, jer je nikada nisu stekli i zaradili. Srbiju čini narod u Srbiji, ali i svi naši lojalni državljani koji ne žive u našoj državi. Nema volje partije ili grupe ljudi koja tu volju može zameniti. I samo na toj volji usaglašeno mogu se građanima i državljanima nametati obaveze. Strah od budućnosti i gubitništvo ne mogu biti svojstveni normalnim ljudima. Nada i želja su nešto što umire poslednje. Pogledajmo svako sebe i opredelimo se da li ćemo čekati šta će nam partitokratska i plutokratska vlast prirediti, ili ćemo imati sopstvene ciljeve i doprinositi njihovom ostvarenju, da vlast služi nama za te ciljeve umesto mi njoj za njene, koje često ne znamo niti razumemo.
Svaki put počinje prvim korakom. Put do Srbije, umesto do ostatka Jugoslavije, počinje izborima za ustavotvornu skupštinu, kao izrazom državotvornog opredeljenja naroda, i referendumom o potvrdi sadržaja, kao autentičnim društvenim ugovorom o zajednici u kakvoj želimo da živimo.
Нема коментара:
Постави коментар