Opšte pretpostavke funkcionisanja sistema su, osim postojanja centra odlučivanja, postojanje procesa dvosmerne razmena informacija i stalanog odlučivanja i korigovanja odluka u skladu sa raspoloživim informacijama. Kada se sistemi raspadnu, dolazi do prekida ova dva procesa, odnosno njihovog uspostavljanje na nekim drugim relacijama koje više nisu deo postojećeg sistema. Primenjena na ljudsko društvo, ova teza ima svoju konkretnu implikaciju: kada odnosi u uređenoj zajednici prestanu da funkcionišu zarad ostvarenja ciljeva i interesa pripadnika zajednice uspostavljaju se vaninstitucionalni odnosi koji se razvijaju dok ne preuzmu funkcije organizovanog sistema. Da ne Njutna i Marksa, citiraćemo dečiju pesmicu: „svaki je kraj uvek jedan novi početak“. Ukoliko se, ovakav vaninstitucionalni proces ne prepozna i kanališe, promene se odvijaju stihijski, ili politički nekorektno rečeno – revolucionarno, odnosno praćeno nasiljem, jer politički teorija poznaje samo dva načina osvajanja vlasti – svesnom voljom učesnika političkog procesa ili silom. Politički korektno rečeno: demokratskim ili istorijskim putem.
Proleće 2011. godine obeleženo je naporima za vaninstitucionalnim svrgavanjem vlasti u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka, koji su počeli u Egiptu. Medijsko objašnjenje koja je lansirano bilo je da građani svih tih zemalja, izloženi korupciji, nepotizmu i zloupotrebi vlasti diktatorskih režima, nastoje da se izbore za svoja demokratska prava i slobode, a da u pozadini njihovog organizovanja stoje velike sile. Ova priča bila je u prvi mah lako prihvatljiva. Sve ove zemlje, od kojih su neke veoma bogate, imale su režima u kojima su kadrovska prohodnost u institucije vlasti i profesionalni uspeh bili zasnovani na lojalnosti. U svima njima ljudi, čak i mladi i školovani, masovno su nezaposleni. Plate su male, a cene hrane, koje inače nigde na Mediteranu nisu vezane za berzanska kretanja, su na rekordnim nivoima. Povodi za narodne nemire u svakoj su bili različiti, od raskoši vladara i njihovih čauša preko bahatosti i nezakonitog postupanja komunalne inspektorke ili obesti i samovlašća vladara, zaključno sa zahtevom da 10% stanovništva ne može da daje predsednike... No, u svima je zajedničko da se narod, lišen mogućnosti da radi, zaradi i da živi život dostojan čoveka, opredelio da se preseli na ulice, pa ako treba i da se posluži nasiljem. Da li su ti događaji u funkciji stranih centara moći drugo je pitanje, jer do svega ne bi došlo da su sistemi, odnosno institucije u tim zemljama funkcionisali.
Na nesreću nosilaca medijske psiho-politike, kraj proleća 2011. godine obeležen je sličnim akcijama građana u Španiji, Grčkoj i Italiji. Kako se ove zemlje smatraju za demokratske, a ne priliči da se ekspliciraju interesi centara moći, koji inače postoje svuda i deluju uvek (zbog čeka centi moći i jesu centri moći), trebalo je pronaći drugo objašnjenje zbog čega „demokratski“ sistemi nemaju mogućnost da spreče praktično revolucionarno ponašanje svojih građana. Rešenje je ponuđeno u vidu propagande da se radi o zaduženim zemljama u kojima anarhisti zloupotrebljavaju činjenicu da su mladi bez posla, da su cene hrane podivljale a da se najbogatiji bogate još više. I sve bi to bilo prihvatljivo da se ne postavlja pitanje kako su se „demokratski“ sistemi zaduživali do besmisla i mimo kontrole i zašto su samo obični građani izloženi restrikcijama i pogoršanju kvaliteta života. Niko se, do sada, nije setio da konstatuje da su demokratske institucije, razvijane u prethodnom veku, u neoliberalnom poretku funkcionalno degenerisane i da je moć realno premeštena u birokratske tvorevine koje su se otrgle kontroli. Obrtanje para bez pokrića moralo je biti na nečiju štetu dovelo je do krize ekonomskog post-industrijskog društva u kome je ukinuta klasna borba a sistem blagostanja kao suštine zamenjen sistemom bogatstva kao forme, a to je prouzrokovalo stvarnost čije posledice gledamo.
Prve reakcije domaćih medija, koji su zbog materijalne zavisnosti, potpuno u funkciji režima na vlasti koji god i kakav god bio, takve su da spreče promišljanje o mogućem širenju borbe protiv vlasti na ulicama. U Srbiji, kao i u ostalim mediteranskim zemljama, koje su trenutno u previranju, cene hrane su enormno porasle, nezaposlenost je velika, a mladi i obrazovani ljudi nemaju perspektivu zaposlenja, uspeh i materijalna dobrobit rezervisana je za politički podobne u kvazi-nomenklaturnom poretku zasnovanom na permanentnom postojanju „avangarde“ (posle komunista i patriota sada su otporaši), zemlji preti teritorijalna dezintegracija, javni dug raste, a bogati više nisu naši poreski obveznici. Sindikata nema, partije liče jedna na drugu i deo su partitokratskog poretka.
Da ne bi dalje razvijali teoriju o mogućim ishodima, koje po svemu sudeći neće izbeći ni druge evropske, a možda i šire, zemlje, zaključak ćemo, shodno početku teksta, izvesti na politički korektan način: Istorijo, kad smo već bez pameti, pomagaj što pre!
Нема коментара:
Постави коментар