Dolazeća vlada 2008. godine, koja se ispostavila kao administracija predsednika države, samo tri meseca pre izbijanja globalne monetarne krize obećala je mnogo toga: Koridor 10, viznu liberalizaciju, saradnju sa Hagom, status kandidata za EU, modernizaciju i reformu vojske, borbu protiv organizovanog kriminala, bolju saradnja sa susedima, bolji pristup problemu Kosova, stabilan položaj manjina, otvorenost i moralnu odgovornost prema građanima, bolje odnose sa četiri oslonca spoljne politike SAD, Kinom, Rusijom i najbolji mogući sa EU, izgradnju mostova, 200.000 novih radnih mesta, direktne strane investicije, dobar i postojan imidž u svetu,... Tri i po godine nakon toga, posle nebrojanih rebalansa budžeta, još je više nezaposlenih, kriminal je gde je i bio, napravljena je farsa od reforme pravosuđa, nove isprave i registracije vozila su izvedene loše i skuplje po građane, cene goriva stalo rastu iako ne skače cena nafte, izmisljaju se nove takse, medijska blokada je očigledna, manje su plate, mahinacije i korupcija ne prestaju, kao ni destrukcija državnih preduzeća i otpuštanja radnika...
U takvoj situaciji, predsednik Srbije, posle 3 godine rada vlade kojoj se on nametnuo kao lider i 7 godina predsednikovanja, dao je intervju na nacionalnoj televiziji, iz kojeg vredi izdvojiti četiri, preterano bi bilo reći misli, već marketinški pripremljene floskule: Predsednik svih građana Srbije, koji po Ustavu predstavlja državu a ne vodi politiku, kaže: "Ne daj bože da sledeću vladu formira SNS, jer ja bih tada i dalje bio predsednik, a politike bi nam se razmimoilazile". Čovek koji je već 7 godina predsednik Srbije, u kojoj je uspostavio kohabitaciju, pa pomirenje sa svim prethodnim retrogradnim snagama: „ U Srbiji i dalje postoji nepravda, odnosno nepristojno bogati ljudi, privilegovani zbog krupnog kapitala, ali da se stvari pomeraju. Prvi put imamo hapšenje kriminalaca, drugostepene presude. Potrebno je vreme, treba nam i strpljenja. Ja pokušavam da doprinesem i uradim ono što jeste moja odgovornost, ali i više od toga". Politički vođa, koji je doživeo da u prva tri meseca svoje vlade tri puta rebalansira budžet i koji je obećao da je kriza naša razvojna šansa, kaže: "Razmišljao sam da izadjem pred građane i kažem da živimo u drugačijem svetu. Nisam to uradio jer sam se bojao da ljudi pomisliti da se 'vadim', zato sam se više posvetio tome da se ljudi aktiviraju. Povećava se nivo investicija, ali ni izbliza nismo u situaciji kao pre 2008". Predstavnik države, koji ima stav da je KiM deo Srbije, ničim izazvan kaže: "Ja sam protiv stvaranja velikih nacionalnih država na Balkanu, jer to proizvodi nesagledive posledice, ali Srbija čak i u tim okolnostima ima rešenje ako je neko u međunarodnoj zajednici i dalje naklonjen stvaranju velike Albanije". Teško je poverovati da Boris Tadić stvarno misli ovo što je izgovorio, pa je interesantno koji su mogući razlozi javnog plasiranja ovih rečenica.
Stranka Borisa Tadića osvojila je u koaliciji oko 35% glasova, a uprkos tome ima preko polovine lokalnih vlasti i javnih funkcija. Zato, odgovornost za uspehe i neuspehe, odnosno razliku između obećanog i ostvarenog, snosi pre svega DS i njihovi partneri u vlasti, ali najviše onaj koji preuzima sve zasluge za sebe i koji je bio emisar politike neraskida sa prošlošću da bi došao na vlast. Onaj koji je pisao odgovore predsedniku, a verovatno i pitanja koja će mu biti postavljena, očigledno je svestan da nema razloga za slavodobitnu predizbornu kampanju i da je nužno spinovati stvarnost. U tom smislu, imali smo priliku da čujemo besmislice poput: "ja nemam najbolje odnose sa predstavnicima krupnog kapitala", kao da ne želi domaće investitore odnosno kao da opravdava zašto se ne hapse oni za koje se zna da su izvorište koruptivnih aktivnosti, ili "ulaskom u EU promenićemo lice Srbije", kao da uslov za ulazak u EU nije da se prethodno promeni lice i stavi pod kontrolu naličje Srbije. Nikakvim spinovanjem ne može da se prikrije činjenica da do sada ni za jednu korupcionaški ili kriminalnu aferu nije rasvetljena politika pozadina. Predsednik ostavlja svoje čauše na cedilu i tvrdi da on nije taj koji ima najbolje odnose sa nekim od nosilaca problema, odnosno da će naše probleme rešavati neko drugi.
Iz lošeg i pogrešnog pristupa rešavanju, problemi se samo razvijaju. Da rezultati režima Borisa Tadića nisu slučajni vidi se po sposobnosti, poštenju i talentu ličnosti koji su u njegovom timu, ali i po opštem kvalitetu nosilaca javnih funkcija. Radi se naprosto o vlasti u kojoj nema borbe za nacionalne interese i gde je društvo doživelo privredni i moralni sunovrat korupcijom i kičom. Kako evropski put nije ništa drugo do iskorenjivanje korupcije, stvaranje uslova za investicije, štedljiva državna uprava, budžetski deficit manji od 3% BDP, stabilna ekonomija i privreda, organizovano pravosuđe itd., možemo zaključiti da je DS antievropska stranka, jer smo svedoci da vlast pod njom radi sve suprotno. Umesto odgovornosti, koju je verbalno zagovarao, Tadić napadima okupira medijski prostor, očigledno vođen namerama svojih medijskih savetnika da se polarizuje situacija u politici i da na taj način personalizuje kampanju, u kojoj bi se marginalizovale programske teme a izbor sveo na „protiv" umesto na "za". Međutim, tu su njegovi spineri u problemu, jer u nameri da samo vođu izvuku iz problema, zaboravljaju da predstoje skupštinski izbori. Po svemu sudeći, ni spineri Borisa Tadića nisu kvalitetniji od njegovih nosilaca javnih funkcija. Rezultat, kriza koja je drmala svetom, najviše se odrazila na Srbiju, jer sada smo najsiromašniji u Evropi, što pre krize nismo bili.
Veoma je sporno pravo predsednika Tadića da kritikuje stranke u opoziciji, kad je on predsednik već punih 7 godina. Dok su drugi pravili infra strukturu, auto putove i zakone po meri EU., u Srbiji se uz blagoslov vlasti kralo od građana, od privatizovanih fabrika, javnih nabavki, lekova, drumarine i svega što se moglo opljačkati. Predsednik uvodi politiku koja se svodi na to da su svi glupi, nesposobni i nacionalisti a jedino su on i oni koji ga podržavaju pametni. Na žalost, nemamo primera konstruktivnih ni sposobnih, ali je zato afera i korupcija na pretek. O uspehu svedoce 750.000 ljudi bez posla, uništena privreda na jugu Srbije, polugladna nacija, bela kuga... Tvrditi da vlast nije odgovorna, nego kriza, samo ukazuje na tačnost indicija o sposobnosti vlasti koja nije u stanju da predvidi krizu i ublaži udarce. Ljudski jako bilo bi, da je Boris Tadić, u ovom intervjuu, istakao frazu kojom se često služi „Ja, kao predsednik“, ali nije. Umesto priznanja da je na čelu aktuelne političke opcije, kakva je takva je, on se poslužio lukavstvom da podmetne javnosti zamenu teza. Tako je, valjda da bi uplašio bogate, upotrebio izraz "nepristojno" bogatstvo", koji ne znači ništa. Iskustvo, upravo sa onima sa kojima Tadić kohabitira i miri se, uči nas da se hapšenja kriminalaca pretvaraju u lakrdiju, da pravni sistem nema podršku države da bude snažan i efikasan, te da Vlada samo gleda interese partija članica, a ne naroda i države. Boris Tadić je svoj tim birao sam i izabrao je podobne. Preuzeo je od Koštunice Miloševićev aparat, a DS je podredio svojim političkim interesima. U tim uslovima, prestao je značaj stručnih službi države, pa živimo u dobu medijske psiho-politike. U prilog tome ukazuje i detalj da, iako navodno međunarodna zajednica ne očekuje da Srbija prizna Kosovo, predsednik nalazi za shodno da u svakom govoru i svakoj prilici narodu nameće ovu temu. Političkih razloga za to nema, jer on nije kriv za gubitak Kosova, te je očigledno da time servisira neke druge interese. Nema drugog objašnjenja zašto bi šef države javno pričao o stvaranju velike Albanije, ako to niko u EU ne pominje. Ako za njegove saradnike može biti opravdanje da su nekompetentni zato što su birani bez ozbiljnog radnog i političkog iskustva, za predsednika to ne može da važi jer on bira.
Vlast u Srbiji počiva na sistemskoj korupciji, izgrađenoj zajedno s tajkunima mimo demokratskih pravila, bez podele vlasti, a samim tim i bez kontrole, urušenih institucija i ekonomskih kapaciteta. Očekivali smo da se otvore tajni dosijei, da građani saznaju šta je ko radio i zbog čega su neki ljudi u Srbiji toliko moćni i nedodirljivi, da se ispita poreklo novca svih koji su novac stekli u poslednjih dvadesetak godina. Dok se sve to ne rasvetli, Srbija će se vrteti u istom krugu i frazirati o bogatstvu. Umesto toga dobili smo kohabitaciju, pa pomirenje, upravo od Borisa Tadića. Počinjanjem hajke na "nepristojno bogate" on prikriva činjenicu da nije znao ili nije hteo do demokratske, pravne država. U prilog tome ukazuje i stav da je nemoguće da SNS pravi vladu dok je on predsednik, za koji nema pokrića osim ako problem nije to što bi morao da radi u okviru svojih ustavnih ovlašćenja.
Sa ovim i ovakvim izjavama, kojima obećava da će se za godinu dana uraditi što nije za sedam, kojima nameće političko jednoumlje, predsednik se eksponira kao zastupnik interesa samo svoje partije, što ga kvalifikuje kao demagoga kojem je interes samo da se što duže održi na poziciji moći. Samo tako može se objasniti razlog zašto bi predsednik svih građana plašio naciju eventualnom pobedom neke od političkih opcija, i to u situaciji kada svi pa i on vide da su posledice rada aktuelnih nosilaca vlasti negativne.
Нема коментара:
Постави коментар