Sindikalna scena u Srbiji danas je potpuno razbijena. Dok radnici u Srbiji gladuju ili čekaju otkaze, i ne uspevaju da naplate zarađeno, sindikati su izgubili svrhu svog postojanja - borbu za prava radnika. Direktori preduzeća lako stavljaju sindikate pod kontrolu. Dovoljno je da predsednicima sindikata stave na raspolaganje službene automobile, pokrivaju troškove prezentacija, organizuju sindikalna takmičenja, zaposle im ženu, daju im mesto u upravnim odborima. Potkupljivanjem lidera kupuje se sindikalni mir u firmama i državi. Sindikalizam je postao dobar biznis, jer predstavnici dobiju pečate i žiro-račune, a nikome ne plaćaju porez. Građani i radnici opravdano imaju loše mišljenje o sindikatu, jer prvo što se na ulazu neke fabrike vidi su oglasi da se posteljina, piletina ili gaće prodaju na rate. Sindikati, u jednom od najtežih trenutaka za radnike u Srbiji, usred ekonomske krize, neće Prvi maj dočekati na ulicama ni imati šta da poruče poslodavcima i državi. Savez samostalnih sindikata Srbije organizovao je protest bez jasnih poruka dva dana pre međunarodnog praznika rada, da bi bio slobodan za praznik. Umesto da se ujedine u borbi za prava radnika, sindikalni lideri posvađani su između sebe. Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak izjavio je da je država "kupila" Savez samostalnih sindikata Srbije i njihovog predsednika Ljubisava Orbovića otpisivanjem starog duga od 500.000 evra. Orbović je ovo negirao, doduše bez nuđenja dokaza o sudbini duga, a kao povod za istup Čanka naveo je da "nije glasao na Socijalno-ekonomskom savetu da se Čanku plate dnevnice za put u SAD."
Borce za radnička prava okupira ideja da osnuju stranku. Uz sve zamerke na njihovu percepciju stvarnosti, karakter i inertnost i nerad, ako su konačno shvatili da je Srbija partitokratija u kojoj je bilo koji interes moguće ostvariti samo kroz partiju, uz žaljenje što se protiv toga ne bore, mora se priznati da je ovo bar realno sagledavanje stvarnosti, ako već ne i borba za ostvarivanje prava radnika. Dnevni list, koga su u sumnjivoj privatizaciji uzeli pod svoje dva poznata srpaska tajkuna, sa direktorom koji je zašao u osmu deceniju, “Večernje novosti” obrušio se na ovu ambiciju sindikalnih lidera, argumentujući: “Sindikalni lideri zaboravljaju da radnici već imaju "svoje" partije - one kojima veruju i za koje glasaju na svim izborima...” Šta je to što smeta vlasnicima (ili pravilnije rečeno otimačima) “Večernjih novosti” da se ova dnevna novina obrušava na ideju koja je i britanske sindikate etablirala u politički milje. U Srbiji su registrovana čak 19.472 sindikata, računajući republičke, granske i sindikalne organizacije u firmama, a u radu Socijalno-ekonomskog saveta i u pregovorima o opštem i granskim kolektivnim ugovorima, mogu samo predstavnici dve najveće sindikalne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", koji su pre tri godine dokazali svoju reprezentativnost (da imaju najmanje 10% zaposlenih od ukupnog broja na teritoriji, odnosno u grani). Artikulisanjem radničkih interesa, otimači firmi ne bi mogli da bez problema nastave otimačinu na teret radnika, održavanjem postojećih partija.
Zadatak sindikata u ovo vreme ekonomske krize jeste da dnevno učestvuje u uvođenju antikriznog menadžmenta, i da vrši stalni pritisak i da traži rokove od nadležnih, a moraju biti stalni socijalni partneri i učestvovati u dijalogu sa nadležnima. Umesto toga, u Srbiji su sindikati mnogobrojni, nedemokratski organizovani, i bez inicijative da obave svoju ulogu - zaštite prava radnika. Sukobi između sindikata odgovaraju najviše državi i poslodavcima, i najvažniji interes njihovih vođa postala je podela nasleđene imovine, pa su marginalizovani u donošenju važnih odluka, i "socijalni partneri" su samo kada to odgovara vlasti i političkoj eliti. U međuvremenu, radno zakonodavstvo je dalo prednost poslodavcima, od neplaćanja poreza, obaveza prema državi i radnicima, do lakog otpuštanja sa posla. Svetska ekonomska kriza je samo dimna zavesa vlasti i popslodavaca (otimača) iza koje kriju svoje pojedinačne i grupne interese. Od dva miliona radnika, oko 34% sindikalno organizovano, ali je taj broj u stalnom padu. Da bi partija koju bi sindikati sami organizovali, ili “izabrali” konkursom, bila bolje rešenje, teško je posumnjati kada se ima u vidu kapacitet i položaj današnjih sindikata. Činjenica da tu ideju napadaju tajkuni i tajkunske novine i njihovi servilni “analitičari”, dovoljno govori u prilog toj ideji. Ukoliko je i to problem, onda ne preostaje drugi način da se položaj većinskog dela stanovništva dovede u zakonske okvire - nego istorijski, jer se to mora dogoditi.
Нема коментара:
Постави коментар