Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
Da ovo gledište ima utemeljenje u realnosti podsetilo nas je i pedesetominutno obraćanje predsednika države glavnom odboru Demokratske stranke, čiji je ujedno i predsednik (iako to ne bi smeo da bude), ali u maniru nosioca izvršne vlasti, što nije po ustavu: “Srbija se nalazi u središtu borbe protiv organizavanog kriminala i mi ćemo ovu borbu sprovesti do kraja. Kriminal i korupcija u Srbiji biće slomljeni jer ćemo u protivnom izgubiti legitimitet predstavnika naroda”. Tadić je istakao nešto što smo smatrali da se podrazumeva u pravnoj državi - da „niko nije zaštićen ni u jednoj stranci” i, paušalno ocenio da su sve stranke u Srbiji duboko u korupciji, ali i neke druge profesije i drugi delovi društva, i da predstavnici DS, malte ne kao da su avangarda društva, u vlasti, ministri, predsednici lokalnih samouprava, moraju biti predvodnici u borbi protiv korupcije, na koju ni jedna stranka nije imuna, pa ni DS. Kako se ne bi suočio sa rezultatima, Boris Tadić je apologetski primetio: “Nije jednostavno u Srbiji koja je prožeta korupcijom pronaći dokaz, ali je potrebno pronaći valjane dokaze koji rezultiraju osudom, kaznom zatvora za one koji su izvršili korupciju. Samo na taj način možemo izgraditi drugačiji vrednosni sistem”.
Logično pitanje koje bi svako postavio jeste kako da se uspostavi politička scena od nekorumpiranih i relevantnih stranaka. Predsednik DS i cele Srbije (sa Kosovom i Metohijom) ocenio je, suprotno zdravom razumu i svom prethodnom izlaganju, da nijednoj zemlji za vreme globalne ekonomske krize nisu potrebni izbori jer oni najmanje na šest meseci koče ekonomiju i izlažu poreske obveznike dodatnim troškovima, rekavši pritom: “Najmanji problem je da u ovom trenutku potvrdimo podršku birača, ali to nisu realne potrebe stanovnika Srbije. Njima trebaju ekonomska sigurnost i nova radna mesta a to nam nikako neće doneti raspisivanje izbora. U jednoj stabilnoj državi izbori se ne održavaju svake godine. To je neracionalno ponašanje i odraz političke nezrelosti”. Zatim je krenuo u političku promociju, pokušavajući da tehničke poslove predstavi kao političke ciljeve i da reči predstavi kao dela, što bi bilo svojstveno predizbornoj kampanji, ali ne i sastanku GO vladajuće stranke. Tako je naglasio značaj regionalizacije Srbije kao suštinskog pitanja iz koga stoji ideja jačanja njenog integriteta; da moramo da završimo autoput na čitavom pravcu Koridora 10. (“To je naša međunarodna obaveza. Srbija koja predstavlja najbliži i najkraći pravac između Evrope i Azije, potrebna je Evropskoj uniji”); da se u državi u uslovima svetske ekonomske krize mora mnogo više štedeti, ali da će Srbija sve učiniti da zaštiti životni standard građana; da će građani početkom 2010. godine moći bez viza da putuju u zemlje EU... Ključni deo, uz obrazloženje “cilj nam je da građanima Srbije omogućimo što bolji život” Boris Tadić je izrekao rečima: “ako bude potrebno da menjamo neke odredbe Ustava, onda se prema njemu nećemo odnositi kao prema Svetom pismu”. Radi se, da podsetimo o Ustavu u čijem pisanju i donošenju je učestvovao i za koji je u prilici da pravnim putem pokreće pitanje izmena i dopuna. Čovek koji je na svim svojim funkcijama promovisao mlade, anonimne kadrove iz svog okruženja izrekao je Glavnom odboru svoje stranke: “Nismo došli na vlast da bi članovi DS postali nešto, već da bi menjali Srbiju u pozitivnom smeru”.
Jedino čega se izgleda predsednik Demokratske stranke i cele Srbije sa Kosovom i Metohijom plaši jeste utiska. Zato nije propustio da afirmiše posetu potpredsednika SAD i svoju posetu Francuskoj (tokom koje je više vremena proveo na Rolan Garosu), predstavljajući dva spoljnopolitička događaja kao konkretne rezultate: “Francuska podržava viznu liberalizaciju za građane Srbije, što je poslednja sankcija za građane iz devedesetih. Ako ne okončamo ovaj zadatak, nemamo kredibilitet da se bavimo politikom”, i “Srbija je postigla veoma značajan cilj time što je i od potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država i od predsednika Francuske dobila jasnu potvrdu da neće biti uslovljavana priznanjem Kosova i Metohije, zarad članstva u Evropskoj uniji, a isto važi i za NATO”. Zaboravljajući da je javno pobornik neutralnosti Srbije, osetio je potrebu da naglasi da “sada nije vreme da se razmišlja o tome, iako bi neke stranke želele da otvore temu NATO”, već da se razmišlja o očuvanju radnih mesta, životnom standardu građana, investicijama i izgradnji infrastrukture.
Da ne bi bilo zabune, ponovićemo uvodni deo članka, zbog kojeg je ovo obraćanje, koje je podsetilo na manire Fidela Kastra (50 minuta) i Josipa Broza (nećemo se držati zakona kao pijan plota) indikativno. Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
Нема коментара:
Постави коментар