Zašto Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama administracija? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani, kao i postojanje monopolističke vrhuške koja, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji skoro četiri decenije propada, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice?
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Velike povelje o slobodama u Engleskoj, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana "Bez Zemlje", koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše koji su ga primorali da potpiše Veliku povelju i time ograniči svoju vlast. Sretenjski Ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski Ustav na svetu. Za razliku od ovih primera iz istorije, Skupština Srbije ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme njegovog trajanja). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije. Današnju srpsku elitu, koja deluje izvan i iznad institucija države, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati "vlast iz senke", ili interesno društvo bez odgovornosti. O "vlasti u senci", govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama, odnosno u javnosti. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proističe iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nema posla, niti se može do njega doći bez veza sa privilegovanim slojevima društva. Većina građana sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima. Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu od 2000. do 2002. godine, i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu, a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije. a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine SR Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva "ofšor" kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001. godine, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 "ofšor" firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju "ofšor" banku na Kipru, a u vreme sankcija i "ofšor" firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri državne banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih "ofšor" firmi uđe u njihov bilans, što je 2002. godine uradio tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se tri vrste bogataša. U prvoj su pripadnici "stare garde" direkora i partijskih funkcionera iz Titove i post-Titove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste bogataša: "novopridošli". Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, ubijeni direktor "Beopetrola" Zoran Todorović "Kundak", Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref, itd., svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale.
Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstva, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila "nova pravila igre". Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments). Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju "temelj srpskog ekonomskog razvoja". Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje "prozora u svet". Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama. U ovom Klubu privrednika članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Sadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đećić, je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu "Evropa", izrekom: "ako si pametan zašto nisi bogat". Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i vladajuću ideologiju Srbije: naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili, u boljem slučaju, strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Opametio se među nama. Došao nam je "u pomoć" i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od Demokratske stranke, kojoj je pristupio po atentatu na Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih "eksperata" našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji.
Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste nekažnjeno u privatne svrhe. Na sceni je "nomenklatura": ne mnogo sposobna ali veoma lojalna, koja servisira interese kleptokratije, u partitokratskoj državi koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije, nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizme poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalističkog saveza. U okviru tog poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima do dana današnjeg. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe, pa samim tim ne postoji niko ko bi mogao da ga kontroliše.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizaciji javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivšeg i sadašnjeg sistema vlasti su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem, odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom Državne bezbednosti, jasno je da naš fiktivni prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i slobodno tržište.
Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa stanovišta svojih potreba i da shvate sledeće činjenice: preduzetnici - da nisu, ne mogu i neće biti deo staleža vladajuće "aristokratije"; a radnici - da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj državi sa tom "aristokratijom". Samo tako današnji progon bi postao društveni sukob, koji bi malobrojnu “aristokratiju” primorao da se prikloni realnim društvenim snagama ili da trpi posledice svojih izbora i dela. Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i "eliti", nastalim na pranju novca i pratećoj korupciji, stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama zatvorenog kruga, koji počiva na ličnom i grupnom interesu perača novca i njihovih saučesnika. U alternative spada i razlučivanje nomenklature i njihovih međupovezanosti od građana. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u za napredovanje u društvu, neće biti tranzicije, ni napretka u Srbiji.
Нема коментара:
Постави коментар