Težnja za obrazovanim društvom, kompetentnim upravljačkim kadrovima i efikasnom vlašću postaje civilizacijski imperativ. Kako izgledaju školstvo i vlast u Srbiji?
Kupiti diplomu je krivično delo, ali kupiti diplomski, magistarski rad, i doktorat, je na slobodnom tržištu, nekažnjivo. U Srbiji u svakom momentu može na internetu da se kupi "preko 6.000 gotovih diplomskih i magistarskih radova" iz svih oblasti. Ko su autori, ko ih plaća i kakve su posledice evidentnog haosa na tržištu udžbenika?
Srbija ima 24 ministra, tri potpredsednika Vlade i buljuk pomoćnika, zamenika i savetnika ministara. Svako od njih ima svoj kabinet, pa kabinet ima svog šefa, koji ima pomoćnike i tzv. tehničko osoblje, svako od njih ima i svoju sekretaricu koja mora da ima i neku prostoriju, telefonistkinju, sopstvenu PR službu, vozača, kafe-kuvaricu, spremačicu... Sve to osoblje, osim plate, troši novac poreskih obveznika. Svi oni imaju službene telefone. Većina njih svoje stambeno pitanje svaljuje na leđa poreskih platiša. O budžetskom trošku se vozi preko 30.000 automobila. U vrh državne administracije odlazi više para nego što koštaju službenici koji bi trebalo da budu jedina žrtva racionalizacije.
Društvo u kome su obrazovanje i upravljanje na tom nivou proizvodi i specifičnu elitu u najbitnijim segmentima, sudstvu, medijima i školstvu. O tome svedoče primeri:
Bosa Nenadić je predsednica Ustavnog suda Srbije. Gospođa Nenadić je bivša šefovica pravne službe „Dunav osiguranja“, koju za sudiju ovog suda predložio predsednik Srbije, Boris Tadić.
Dragoljub Žarković je vlasnik nekoliko stanova. Gospodin Žarković uređuje novine čiji broj prodatih primeraka ne prelazi hiljadu. Novinari njegovog lista zarađuju po 15.000 dinara mesečno, a on trideset puta toliko.
Radoš Ljušić je bio direktor Zavoda za izdavanje udžbenika. Gospodin Ljušić je u tom periodu naplatio 5,6 miliona dinara autorskih honorara za pisanje udžbenika.
Нема коментара:
Постави коментар