Nomenklatura predstavlja kastinski (ili još preciznije – staleški) sistem koji se odnosi na elitni deo društva. Sistem „nomenklature“ uspostavio je Staljin, kako bi sprečio da birokratski aparat Sovjetskog Saveza u bilo kom trenutku postane problem Komunističkoj partiji. Vredi se prisetiti da je reč o čoveku za koga je procenjeno da nije dovoljno inteligentan da bude član Politbiroa i koji je, zbog toga, bio zadužen da vodi partijske liste. Postati član hijerarhije nomenklature značilo je biti na kadrovskoj listi za najvažnija imenovanja u partiji, vladi, administraciji i drugim institucijama. Ova mesta popunjavana su direktno iz partije i uz pristanak partije. Različiti nivoi nomenklature uživaju privilegije, samim uvrštavanjem, u skladu sa svojim rangom. Tek ispod ovog nivoa počinje rangiranje. Vrh partije određuje položaj svih koji su podobni za različita zaduženja: visoki partijski apartčici, ministri, diplomate, pojedinci neobičnih i nadprosečnih sposobnosti (umetnici, naučnici, sportisti i slični). Svi drugi građani nisu uključeni u kadrovsku kombinatoriku po svojoj stručnosti, sposobnosti, znanju i energiji. Pripadnici nomenklature (kod nas zvani kadrovi) uživaju različite privilegije: visoke plate, dobre stanove, vikendice, vozače i luksuzna vozila, VIP tretman u bolnicama, aerodromima i odmaralištima, koji nije dostupan ostalim građanima, školovanje za decu i povoljnosti u cenama, a nekad i besplatno, oblačenje i prehranu. Oni žive izvan života običnih ljudi. Najviši slojevi nomenklature su čak odvojeni od građana psihološkom barijerom, i oni bukvalno čine državu u državi.
Zašto je ovo interesantno za Srbiju danas? Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije (a još perfidnije kada je partija postala Savez komunista), nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizma poput političke policije (DB), i kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine... Upravo u okviru og poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe.
Spolja, sistem nomenklature manifestuje se u svim našim partijama, nastalim iz razvalinama tog poretka (na degenerisan način, jer nema najvišeg autoriteta) na sledeći način:
1. Poredak pokroviteljstva nad višim birokratskim položajima u administraciji, koje kontrolišu različiti nivoi partije.
2. Partijska lista za nameštenja u sistemu.
3. Praktična izuzetost nomenklature od zakona.
4. Stratifikacija privilegovanog sloja koji čine ovi nameštenici.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizovanju javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivše nomenklature su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem – odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu nomenklature u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom državne bezbednosti, i masovnih organizacija, jasno je da prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i tržište.
Praktične posledice ovakvog stanja društva su, između ostalog, i sledeće:
- članstvo u partiji kao kriterijum, stavlja partijsku (čak ne ni ideološku) lojalnost, kao voluntarističku kategoriju, na pijedastal preduslova ličnog prosperiteta i napredovanja, zbog čega se ne biraju sredstva u dokazivanju lojalnosti.
- stvaranje organizovanih grupa unutar partija, zasnovanih na nejavnim kriterijuma, koje dodatno relativizuju kriterijume koji afirmišu nove funkcionere na svim nivoima
- obrazovanje postaje irelevantno za afirmaciju ličnosti, i postaje obična forma
- uspostavljaju se mehanizmi, partijski i nevladini, za stvaranje kadrova, koji u daljem radu nisu ograničeni znanjem i uspehom, već su automatski partijski kadrovi, koji se organizuju u “unutrašnju partiju” u partijama
- ministarska postavljenja zasnovana su isključivo na podršku struktura moći. Unutrašnje partije usmerene su tako da u sektorima koji su najvitalniji za strukture moći (uglavnom tajkune, ali i nosioce informacija) obezbeđuju kanal, kroz koji se obezbeđuje podrška za najviše ešelone u ministarstvima i agencijama.
Ovako funkcionisanje sistema nije normalno. Savremena politička tradicija je da su politička imenovanja zasnovana na stručnim kriterijumima. Otuda se postavlja pitanje cilja, koji se očigledno želi postići, kada se ne poštuju civilizacijski standardi u politici.
Ako je suditi po rezultatima i poreklu struktura moći, Srbiju, danas, možemo nazvati “Republika Srbija – društvo bez odgovornosti”.
Presek delovanja nomenklature u Srbiji biće objavljen na sajtu Građanskog instituta za demokratiju i bezbednost Paralaks, u okviru projekta "Vlast iz senke"
Нема коментара:
Постави коментар