Srpsku tajnu organizaciju ‘Ujedinjenje ili smrt’ neki smatraju revolucionarnu i patriotsku, a drugi anarhističku, terorističku, pretorijansku. Najnovija istraživanja ukazuju da je to, izgleda, bio državni projekat, koji počinje kao zaverenički, majskim prevratom i ubistvom srpskog kraljevskog bračnog para Obrenović, 1903, a seže do čistki srpskih kadrova u Komunističkoj partiji. Pitanje je da li se tada i završava?
Posle aneksije Bosne i Hercegovine, 6. oktobra 1908, začela se ideja o potrebi organizovanog otpora austro-ugarskoj monarhiji. U Srbiji, snage željne da se suprotstave politici Beča, uz saglasnost vlasti(1), formiraju organizaciju ‘Narodna odbrana’. Širom zemlje, i u inostranstvu, gde žive Srbi, nastaju komiteti ove organizacije čiji je osnovni zadatak bio da prikupljaju dobrovoljce, da neguju borbenost, patriotizam i spremnost za borbu s Austrougarima8(2). Organizacija ‘Narodna odbrana’ nije, na ovoj temi, uspela da pokrene borbu protiv aneksije Bosne i Hercegovine(3).
Za razliku od toga, kada su komitske vođe iz Makedonije zatražili pomoć Beograda od tursko-bugarskog zuluma, Bogdan Radenković, srpski vicekonzul u Skoplju, preneo je ideju o formiranju revolucionarne akcione organizacije vojvodi Vojislavu Tankosiću, kapetanu Velimiru Vemiću i poznatom nacionalisti Ljubomiru Jovanoviću Čupi, i 9. maja 1911. godine, u Beogradu je formirana organizacija ‘Ujedinjenje ili smrt’ (‘Crna ruka’)(4). Ustav organizacije potpisalo je 10 ljudi: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir Popović, Velimir Vemić, Ljubomir Jovanović Čupa, Dragutin T. Dimitrijević Apis, Voja Tankosić, Ilija Ivanović, Milan Vasić, i Milan Gr. Milovanović. Simboli organizacije bili su lobanja, ukrštene kosti, nož, bomba i otrov(5). Kasnije je unet i otrov zbog toga što su ga komite uvek nosile da bi, ako budu zarobljeni, mogli da se ubiju. Pojedini članovi Uprave počeli su s regrutovanjem i za godinu dana broj pripadnika se znatno uvećao.
Uvidom u lični notes Aleksandra Karađorđevića, koji su istoričari, Željko Zirojević i Miodrag Janković prvi objavili u srpskoj javnosti(6), pronađen je kompletan spisak članova organizacije. Imajući u vidu prisnost koju je imao s većim brojem pripadnika ‘Crne ruke’, i regent Aleksandar je, po svemu sudeći, bio pripadnik ove tajne organizacije(7). Na spisku članova koje je popisao Aleksandar Karađorđević, između ostalih su: vojvoda Vojin Popović Vuk, major Vladimir Tucović (brat lidera socijaldemokrata Dimitrija Tucovića, major Dragutin Gavrilović (upamćen po zapovesti braniocima Beograda)...
Na spisku koji se nalazi u arhivskoj građi akademika Vladimira Dedijera(8), kao glavni organizatori iz Stare Hercegovine navode se:
- Spasoje Tadić(9), je poznati komita iz sela Smriječna (Piva), kasnije četnički komandant u Drugom svetskom ratu koga su ubili partizani. Imao je zadatak da dotura oružje mladobosancima, koji su kasnije ubili Franca Ferdinanda, i da finansira štampanje prosrpskog lista "Pijemont".
- Dragutin Dimitrijević Apis, generalštabni pukovnik Vojske Kraljevine Srbije, rođen je 5. avgusta 1876. u Beogradu. Osmislio je i organizovao oficirski puč 1903. godine. Iako ubistvo kraljevskog para Obrenović, nije bila njegova ideja, Apis je u noći 29. maja 1903. godine poveo zaverenike iz Oficirskog doma na dvor, kada je i ranjen. Njegov uticaj na oficire i poslove u vojsci stalno je rastao. Imao je jak uticaj na političare i pokušao je da stvori vojnu diktaturu. Pokušao je da pridobije i Nikolu Pašića, ali to, uprkos pritiscima, nije uspeo. Među osnivačima je tajnog udruženja Ujedinjenje ili smrt, 1911. godine. U Prvom svetskom ratu rukovodio je vojnom obaveštajnom službom, zatim je bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske, a potom pomoćnik načelnika štaba Treće armije. Decembra 1916. je uhapšen je kao član organizacije Ujedinjenje ili smrt. Optužnica ga je teretila za "prevratničko delovanje". Osuđen je na smrt i streljan 14. juna 1917. u Solunskom polju zajedno s majorom Ljubom Vulovićem i Radetom Malobabićem.
- Jefto Dedijer, glavni za reon Crne Gore i Stare Hercegovine, otac Vladimira Dedijera.
- Mehmed Mehmedbašić, rodom iz Stoca (Hercegovina), član Mlade Bosne i jedan od atentatora na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914.
- Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, general NKVD, šef špijunske mreže, atentator, diverzant, Staljinov kadar, po naredbi Tita i dojavom Milovana Đilasa juna meseca 1941. godine izdan Gestapou i streljan 23. juna.
Radomir Putnik i Stepa Stepanović simpatisali su organizaciju Crna ruka(10). Nisu bili članovi, ali njihov odnos prema oficirima, a posebno prema Apisu, govore za sebe(11).
Aleksandar je počeo da smišlja plan o likvidaciji organizacije ‘Crna ruka’. ‘Belu ruku’, ili Odbor desetorice za likvidaciju Apisa i "Crne ruke", predvodio je pukovnik Petar Živković (1879-1947) iz Negotina (umro u Parizu). U majskom prevratu imao je neznatnu ulogu (da otključa kapiju dvora), ali je ipak prihvaćen kao zaverenik kraljeubica. Posedovao je kompromitujuća dokumenta o budućem kralju, i tako ga vezao za sebe, postavši vođa Aleksandrove kamarile. Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković je bio određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Njegova jedinica poslata je da, s Drugom armijom, pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica neupotrebljiva u opsadi, Živković i njegovi oficiri provodili su vreme u bahanalijama. Jedan konjanik požalio se svom pretpostavljenom da ga je major Živković primorao na homoseksualni odnos. Komandant Druge armije Stepa Stepanović zatražio je da Živković bude izveden pred vojni sud. Apis je spasao Živkovića, "kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske", a ovaj mu se odužio tako što je, na zahtev regenta Aleksandra, "namestio" Solunski proces. Kada je, 6. januara 1929. godine, kralj Aleksandar suspendovao Vidovdanski ustav, postavio je Petra Živkovića za predsednika vlade. Živković je, na zahtev kralja, 1931. osnovao dvorsku opozicionu Jugoslovensku narodnu stranku, u kojoj mu je pomagao Svetislav Hođera. Čim je postao regent, 1914. godine, Aleksandar je počeo da sprovodi plan uklanjanja Apisa i njegovog uticaja iz Vrhovne komande. Smenio je vojvodu Putnika, sklonio Dimitrijevića iz Vrhovne komande, a dobro mu je došlo i ubistvo vojvode Vuka, koga su se mnogi plašili. U egzilu, Solun je postao središte zavere protiv Apisa i Crne ruke. Dalji sled događaja bio je: izmišljeni atentat na prestolonaslednika Aleksandra u Ostrovu, lažni svedoci, suđenje i streljanje Apisa, Ljube Vulovića i Radeta Malobabića. Ostali optuženi članovi organizacije osuđeni su na kazne zatvopra.
Imajući u vidu neke izjave o organizaciji i o Apisu(12), pitanje je da li je Solunskim procesom uništen sistem ‘Crne ruke’? Solunski proces je politički sudski proces i, u novijoj istoriji Srbije označio je pobedu Bele ruke i odrešene ruke regentu Aleksandru za stvaranje Jugoslavije i samovlašće. Od stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kralj Aleksandar bio je politički i na druge načine vezan za Petra Živkovića, koji je u svim strankama organizovao svoje obaveštajne centre. Aleksandar je imao i svoje paralelne dve obaveštajne službe (preko upravnika Beograda i preko vojnog komandanta Beograda), da bi proveravao podatke koje dobija od Živkovića. Do pogibije kralja Aleksandra u Marseju, u čemu su im se interesi poklopili sa VMRO i Ustašama, crnorukaši su bili u ilegali ili, poput Save Popovića, Mustafe Golubića i Božina Simića, u službi sovjetske obaveštajne službe. Oni su po direktivi Kominterne radili na razbijanju Jugoslavije i čekali trenutak da se osvete kralju Aleksandru i onome što je on stvorio(13).
Major Ljubomir Vulović napisao je, pred streljanje, dva pisma u kojima je naveo šta se događalo u Solunu i poverio ih proti Zdravku Paunoviću da ih, kada zemlja bude slobodna, preda nekome ko će time moći da se pozabavi. Prota ih je predao Todoru Mihailoviću u Beogradu, a ovaj Aleksandru Rankoviću, potpredsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova. Ranković je naložio da UDB-a istraži Solunski proces, i da pronađe preživele. Akademik Vladimir Dedijer piše da Broz nije hteo da se meša jer se radilo o isključivo srpskoj stvari. Pronađen je član Crne ruke, pukovnik u penziji Radoje Lazić, i dva svedoka koji su na Solunskom procesu lažno svedočili: Temeljko Veljanović (Temeljko Veljanovski) i Đorđe Konstantinović (Konstantinovski Georgi). Pred većem Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije, kojim je predsedavao Svetolik Lazarević (prijatelj Slobodana Penezića Krcuna), dokazano je, da nije bilo atentata na regenta Aleksandra i da je Solunski proces bio namešten pa su, 16. juna 1953, svi osuđeni oslobođeni od optužbe (rehabilitovani).
U to doba UDB-a, predvođena Rankovićevim saradnicima, Penezićem, Stefanovićem i Lukićem, intenzivno je radila na sprečavanju diverzantsko-terorističkih grupa, a posebno na Kosovu i Metohiji. Oni su u najvišem kosovskom rukovodstvu otkrili špijune: Fadilja Hodžu, Dževdeta Hamzu, Mehmeta Hodžu, Avdija Bakalija, Mazluma Nimanija i Imera Pulju. Ovoj grupi suđeno je u Prizrenu 12.7.1956. godine. Suđenje je trajalo četiri dana i dokazano je da su ova šestorica primala zadatke od rukovodstva i obaveštajne službe Albanije. Dokazano je i da je Fadilj Hodža od januara 1944. godine radio za britansku obaveštajnu službu, na vezi majora Kempa. Niko od njih nije bio osuđen. To su sprečili Kardelj, Stambolić i neki iz vrha KPJ(14). Bio je to uvod u fizičko-političke likvidacije tzv. “rankovićevaca”. Prvo su, 1965. godine, u "saobraćajnoj nesreći" poginuli Svetolik Lazarević i Slobodan Penezić. Na Brionskom plenumu, 1966. godine, navodno zbog prisluškivanja Broza, politički je uklonjen Aleksandar Ranković. Po njihovom odlasku, ovi špijuni uspeli su da podvedu Prizrenski proces, na kome su osuđeni, pod "srpsko nasilje protiv Šiptara" i da 1967/68. godine izvedu reviziju. Revizija Prizrenskog procesa u Prištini oslobodila je sve osuđene i svima su na ime odštete bile isplaćene velike sume novca. Rad službe bezbednosti do 1966. godine okvalifikovan je kao “teška zlodela i deformacija nekih organa bezbednosti”. Ovo će omogućiti da se i da se 1974. godine donese Ustav SFR Jugoslavije u interesu separatističkih snaga.
Pitanje je da li su to iste snage koje su 27. marta razbile vojnim pučem i Kraljevinu Jugoslaviju, a koje su ranije, prevratom, srušile srpsku dinastiju, da bi uspostavile pro-južnoslovensku, i da li i u kom obliku postoje danas?
(1) Proglas Jovana Dučića objavljen u listu "Politika": "Beograđani, Otadžbina je u opasnosti. Sve je u Srbiji spremno da ustane i prolije i poslednju kap svoje patriotske krvi i da spreči Austriju da otkine Bosnu i Hercegovinu". U "Optužnici" velikim silama, u istom listu, stoji: "...Kad ste vi u vašim evropskim zakonima mogli naći stranu na kojoj piše da je sila jača od pravde, onda upamtite - naći će i srpski narod u toj knjizi jedan list na kome će krvavom rukom zapisati: Zub za zub, oko za oko."
(2) Iz srpskih oblasti, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore pristižu mladi dobrovoljci sa željom da počnu obuku. Nastaju komitske grupe, iz kojih će, kasnije, Vladimir Gaćinović uvoditi hercegovačku omladinu u ‘Mladu Bosnu’, a Bogdan Žerajić će izvršiti atentat na austrijskog predstavnika Varešanina i postati idol mladobosanaca koji će se zaklinjati na njegovom grobu.
(3) Dragutin Dimitrijević Apis, u to vreme bio načelnik štaba Drinske divizije, rekao je: "Narodna odbrana nije uradila dovoljno, niti pak ono što su smatrali da je potrebno da se uradi..."
(4) Tekst zakletve je glasio: "Ja, ---, stupajući u organizaciju, zaklinjem se suncem što me greje, zemljom što me hrani, Bogom, krvlju svojih otaca, čašću i životom, da ću od ovoga časa pa do smrti verno služiti zadatku ove organizacije i uvek biti gotov da za nju podnesem sve žrtve."
(5) dr Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta, na početku rada organizacije došao je na sastanak Vrhovne centralne Uprave i izneo da se Srpstvo može spasti "bombom, nožem i puškom", što je prihvaćeno kao simbol.
(6) Dnevni list ‘Press’ od 18.01.2009. godine “Tadićev deda bio zadužen za ubistvo Ferdinanda”
(7) To potvrđuju stranice iz njegovog bloka u koji su upisani pripadnici organizacije s 1912. godinom.
(8) Izveštaj žandarmerijske postave Gacko-Bileća, pronađen u kući komitskog vođe iz tih krajeva, vojvode Maja Vujovića.
(9) Spasoje Tadić bio je rođeni stric akademika Ljube Tadića, oca predsednika Srbije Borisa Tadića.
(10) Sam Apisa je na sastanku Vrhovne centralne uprave avgusta 1912. godine rekao: "Predstoji nam rat s Turcima. S nama su Bugari, Grci i Crnogorci. U Beogradu ovih dana treba da se donese konačna odluka o ratu. Nažalost, ni naši ni bugarski vladajući krugovi nisu dovoljno hrabri. Čim jedni prikupe malo hrabrosti da zarate, drugi se predomisle, i obrnuto. Ja sam u stalnom kontaktu s Putnikom i Stepom, koji se dobro drže. Ali ne može se reći isto za političare i neke druge oficire."
(11) Kada je 1911. godine odnos regenta Aleksandra, Petra Živkovića i Josifa Kostića (pripadnici Bele ruke i Apisovi neprijatelji) postao više nego blizak, ova dva oficira izneli su Aleksandru niz optužbi protiv Dimitrijevića. Aleksandru je ovo je bilo više nego dovoljno. Uleteo je u Apisovu kancelariju i počeo da ga vređa. Dimitrijević ga je saslušao i odgovorio: "Da, a šta vi mislite da smo mi stavili glave u torbu da se vi dvojica (Aleksandar i Đorđe) svađate i otimate oko prestola kao oko kakve igračke. Varate se jer smo u stanju da i po drugi put stavimo glave u torbu..." Aleksandar je, kao Vrhovni inspektor vojske, otišao kod ministra vojnog Stepe Stepanovića i zatražio da se Apis i Milan Milovanović premeste iz Beograda. Stepanović je odgovorio da to ne spada u domen prestolonaslednika i da će o tome referisati lično kralju Petru. Aleksandar je, nezadovoljan, otišao kod kralja Petra i ponudio pismenu ostavku, koju je Kralj ostavio da prenoći znajući da će bes proći Aleksandra.
(12) Vladimir Lebedev, ministar mornarice u ruskoj vladi 1917. godine: "Poslednjih dana mog boravka u Solunu, počeli su da hapse najbolje srpske oficire kao što su Dimitrijević, Vemić itd. A pokojni ruski ambasador Hartvig je opisao Crnu ruku kao najomiljeniju, najnesebičniju, idealističku i rodoljubivu čiji je cilj isključivo bio oslobođenje i ujedinjenje svih srpsko-hrvatsko-slovenačkih naroda. Najčasniji, najidealističkiji i najpožrtvovaniji južnoslovenski elementi okupili su se oko Apisa i njegovih prijatelja..."
Slobodan Jovanović: "Taj Apis koga sam upoznao u Vrhovnoj komandi nije ličio na onu sliku koja se bila o njemu stvorila u publici. On nije bio plahovit, ni osion - bio je više nego što se zove dobar drug. Ali imao se utisak da on nije samo to..."
Odgovor prestolonaslednika Aleksandra na molbu ledi Pedžet za pomilovanje Apisa: "Ti ljudi su zlo za ovu zemlju. Dugo su onemogućavali državne poslove svojim prevratničkim namerama. Osim toga, bili su spremni da ubiju Pašića i mene. Ali oni su osuđeni više zbog onih prvih, državnih razloga i zato ne mogu biti pomilovani..."
(13) Jedan od istaknutih članova Crne ruke Slobodan Jovanović, kao predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, 1937. godine, osniva zavereničku organizaciju Konspiracija, po ugledu na Crnu ruku,. U puču protiv namesničkog režima kneza Pavla Karađorđevića 27. marta 1941. godine učestvovali su bivši crnorukaši, ali i belorukaši.
(14) Akademik Dedijer navodi da je Tito, u jednom razgovoru sa Rankovićem, kome je Dedijer prisustvovao, navodno u šali rekao: "Ćuj Leka, onaj tvoj Krcun htel bi biti kao Apis".
Нема коментара:
Постави коментар