Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, Ljubiša Rajić, izneo je u intervjuu za list „Blic“ od 11.01.2009. teze, koje u medijima stalno bivaju zamagljene te ih često zaboravljamo. Kako GIDB Paralaks već nekoliko godina pokušava da afirmiše upravo ove teme, sa velikim zadovoljstvom, prenosimo obrazloženja profesora Rajića, iz razgovora koji je sa njim obavila novinarka pomenutog lista, Slavica Tuvić. Na ovom mestu, moramo napomenuti, da list „Blic“ uporno ne pušta u svom elektronskom izdanju čak ni najbenignije i uljudne komentare koje dostavljaju saradnici našeg Centra za izučavanje javne politike, koji su uglavnom u duhu sa dole navedenim tezama. Sumnjamo da će se uređivačka politika ovog lista, upravo u vlasništvu i pod uticajem ljudi koje pominje i profesor Rajić, promeniti, i zato želimo da apostrofiramo njegove teze:
- Srbija nema plan razvoja.
1987. godine usvojen je petogodišnji plan, koji nije počeo da se sprovodi jer je bila antibirokratska revolucija i preuzimanje vlasti. Sledeći plan razvoja usvojen je 1992. godine, ali je zaboravljen jer su došli rat, ratna pljačka i profiterstvo. Vlada je 2008. godine usvojila nekakav plan, ali vidi se da se sprovodi, a najmanje u njemu ima alternativa. Ako ne postoje analize uslova u kojima se sprovodi i ako nema alternativnih rešenja, onda to nije plan, već spisak želja.
- Poljuljani su temelji institucija u koje je narod do sada imao najviše poverenja.
Autoriteti kao što su Crkva ili Vojska, su potpuno pogrešni i nametnuti iz prve polovine XIX veka. Ovde bi autoriteti trebalo da budu: skupština, sudovi i državni tužioci, ono što pripada obrazovanju i što pripada zdravstvu. Obrazovano i zdravo stanovništvo u državi koja funkcioniše predstavlja osnov razvoja. To se kod nas nalazi u vrhu korumpiranosti. Problem je što se autoritet preselio na pogrešne strane... Njihovi temelji su poljuljani jer se pokazalo da ni Crkva ni Vojska ne mogu da održe taj teret koji je njima doveden spolja. Ljudi vide šta se radi. Autoritet koji je veštački nametnut lako se gubi.
- Koalicioni kompromisi koštaće nas mnogo.
Lustracija nije i neće biti sprovedena, najveći deo kriminala i ratnog profiterstva neće biti raščišćen, dobar deo ratnih zločina neće biti razrešen... Socijalistička partija Srbije, bila je odlučujući faktor podrške za sve vlade od 2000... I dalje imamo neodgovorne, bahate političare, cveta korupcija, kriminal, neznanje u društvu. Devedesete se neće vratiti. Nema rata, nema sankcija, zapadne sile su zadovoljne što su se radikali pocepali... Ostaće problemi kao što je nezaposlenost, verovatno ćemo ući u ozbiljniju recesiju u privredi... Moramo raščistiti prošlost, da bismo mogli da krenemo napred. Svetska ekonomska kriza preliva se i na nas. Politička elita bori se uglavnom samo za svoje pozicije. Ne vidim da će ovde ljudi reagovati pre nego što se organizuju i nauče kako da se bore za svoje interese. Većina sedi i čeka da neko reši njihov problem, uz izgovore „nemam vremena, nisam ja za to, ja hoću ali nemoj da pominješ moje ime“... Bitno je da ljudi nauče da razlikuju Srbiju kao domovinu i Srbiju kao poslodavca...
- Pola stanovništva Srbije je funkcionalno nepismena.
Znanje je osnovni resurs države. Problem je u Srbiji što se obrazovanje smatra troškom, a ne investicijom. Užasno se kasni sa razvojem obrazovanja. Promene zahtevaju vreme, a i kada do njih dođe, onda se sve radi nepromišljeno, bez analize. Onda ulazimo u situaciju da kvalitet obrazovanja od osnovnog na gore opada, da ljudi nisu obučeni da koriste novu tehnologiju koja im se nameće. Dolazimo u situaciju da savremeno društvo ne može da funkcioniše jer savremeno društvo zahteva pismenost. Ključ brzog i dobrog razvoja skandinavskih zemalja je u tome što su oni počeli da opismenjavaju stanovništvo još u XVIII veku. Mi smo iza Drugog svetskog rata krenuli u suzbijanje nepismenosti. Međutim, danas funkcionalno je nepismen i onaj ko ne zna da koristi nove tehnologije.
- Srednja klasa nema vremena da se stabilizuje.
U Srbiji se deo srednje klase stvara uvek posle ratova, a u XX veku bilo ih je pet. To se vidi po tome što intelektualni deo elite nema svoja delotvorna udruženja. Poneko nešto radi, ali ništa što može da menja situaciju. Srbija gubi 25–30 hiljada stanovnika godišnje u oblasti mladih, obrazovanih ljudi, a to su oni koji će činiti srednju klasu. Srednja klasa se fizički ne obnavlja, nego se gubi. Kada najbolji studenti odu u inostranstvo, onda nema ni intelektualne elite ni dela srednje klase. Mladi i dalje odlaze iz Srbije, čak i oni veoma školovani, talentovani, zato što ovde ne dobijaju ono što očekuju, a očekuju poštovanje prema svom znanju i otvoren put u svojoj karijeri. Nailaze na nezaposlenost, nepoštovanje njihovog znanja... Ne dolazi u obzir da ih bilo ko pusti da rade. Ovde se iza tradicije krije lenjost. Da bi se sprečio odlazak mladih, treba im dozvoliti da napreduju...
- Ne radi da talenti zamene loše, u obrazovnom sistemu i državnoj upravi.
Pošto neznalice i loši odlučuju, neće doći do izražaja. To je ovde ključni problem. Kada je neko dobar, kada se trudi, onda ga lupe da ne kvari prosek lenjosti i neznanja u društvu. Ne vidim da postoji nada da se to promeni, osim u delu privrede koji je privatan i koji ne može da dozvoli luksuz da odbacuje dobre. Ostatak će da se kotrlja. A dokle?
- Veliki deo naše elite ne razlikuju privatni i javni interes.
Oni smatraju da je ono što je za njih dobro, dobro za državu. To je sada prešlo sve granice. Ono što se radilo u Miloševićevo vreme bila je samo opšta pljačka i dovođenje svojih ljudi. Ovi sada, umesto da sklone ljude iz tog vremena i da počnu da razvijaju zemlju, ostavili su te ljude, ne uzbuđuju se mnogo oko razvoja zemlje, popunjavaju rupe u budžetu prodajom državnih firmi i time onemogućavaju dalji razvoj. Po neodgovornosti političara, nerazlikovanju javnog i privatnog, svođenju državne kase na privatni džep, počinjemo da ličimo na neke azijske, afričke i latinoameričke države.
Нема коментара:
Постави коментар