Treba li nam J.J. Rolings, ili možemo...

Tiranin je naziv za osobu koja sprovodi apsolutnu vlast nad ljudima u nekoj državi ili organizaciji, a kao način vladavine tiranija opisuje režime koji rušeći ustavna uređenja preuzimaju vlast. Danas, termin tiranija se koristi i za označavanje autoritarnih i represivnih režima koji nemaju politički legitimitet, kao i za neprihvatljive pojave u demokratskim društvima, među koje spada i tzv. tiranija većine. Kad neko, nakon dva ustavna mandata insistira na trećem, kao i kad sa 24 odsto biračkog tela nastoji da formira vladu, a sve to po svaku cenu i u ime ciljeva koji bi trebalo da budu u interesu naroda bez obzira na teške dosadašnje posledice, uklapa se u definiciju tiranina i tiranije.  "Od svih tiranija, tiranija koja se iskreno sprovodi za dobrobit svojih žrtvi može biti najopresivnija. Bilo bi bolje živeti pod razbojnicima nego pod svemoćnim moralistički nastrojenim instrumentarijumom. Razbojnikova okrutnost može nekad i da spava, a njegova pohlepa može u jednom trenutku da bude zasićena; ali oni koji nas muče za naše vlastito dobro mučiće beskrajno, jer to rade s punim odobrenjem sopstvenih savesti.", napisao je Klajv Stejpl Luis, britanski filozof i esejista. I zaista, odlazeći režim u Srbiji i vrhovni vođa nomenklature, koji se kako smo videli uklapaju u pojam tiranije i tiranina, za sobom ostavlja pomor Srbije. Pokrali su, potrošili i upropastili više desetina milijardi dolara, odnosno skoro sve što je poslednjih godina u Srbiju ušlo iz inostranstva. Protagonisti gole sile, bez ideologije i vizije, koji su samo imali ideal ”imati i biti„ zakucala nas je u zid. Umiranje Srbije jeste, doduše, počelo devedesetih godina prošlog veka, ali tada u ratovima i sankcijama, dok danas umire brže nego onda i tiho, u siromaštvu, pod tiranijom "u našem interesu".  Režim koja odlazi ostavlja iza sebe pustoš u svakom pogledu i iskustvo sa njima nam govori da ako se  kojom nesrećom opet dočepaju vlasti na sledeće izbore neće imati ko da izađe. Dvadeset godina ”izabranih„, a posebno godine tokom kojih je Srbiju jahao današnji predsednik DS-a, ovu su državu i građane upropastili gore nego 350 godina pod Turcima. Sa prosečnom starošću od 41,4 godine, Srbi su među pet najstarijih naroda Evrope Bez obzira na retoriku, režim je vodio antinatalnu politiku, od stambenih kredita, preko poreza za dečije potrepštine do troškova školovanja. Poseledice su da je danas udeo stanovništva starijeg od 65 godina oko 17 odsto, a onog mlađeg od 15 godina samo 15 odsto ukupne populacije. Za samo pet godina, ako ovi nastave, broj mlađih od 5 godina prvi put u istoriji biće niži od broja starijih od 70 godina, odnosno spasa nam više nema. Dostojanstven život u penziji mogao bi da bude naka uteha. Većina penzionera, međutim, gladuje. Da nije bilo jeftinog otkupa stanova devedesetih godina, većina današnjih penzionera bi spavala po parkovima, jer su danas prosečna izdvajanja za komunalije viša od prosečne penzije.  Istovremeno, njihova deca i unuci, ne prolaze ništa bolje. Industrijalizacija i odlazak u gradove uticali su na smanjenje nataliteta. Srpska sela ubrzano umiru, iako ni u gradovima više nema posla. Mladi beže iz čemera provincije, gde nema ni puta, ni škola, prodavnica, brzog interneta i kablovske televizije - svega onoga što čini civilizovan život. U gradovima ih sve to čeka samo pod uslovom da imaju da plate za civilizacijske standarde. Ali, sve je manje onih koji se na biro rada prijave i uspeju odmah da nađu neki posao. Ukupno polovina radno sposobnog stanovništva je nezaposlena. Ako njima dodamo i one koji su formalno zaposleni, ali ne primaju platu, jasno je da prelazak u grad većini ne donosi nikakav boljitak.  I pored toga, svi koji mogu beže sa sela, jer u gradovima imaju bar teoretsku šansu da nešto zarade. Na selu, pod ovakvim okolnostima, takve šanse ne postoje. Da bi seljak mogao da se upusti u proizvodnju koja premašuje njegove sopstvene potrebe, on pored ostalog mora da ima i jasnu srednjoročnu perspektivu poslovanja. Ova država nema nikakvu agrarnu strategiju, pa se tako kod setve ne zna čak ni koji će uslovi otkupa važiti posle žetve, a o višegodišnjem planiranju ne možemo ni da sanjamo. A, bez sela nema države.  Problem svakog plana je u njegovoj finansijskoj konstrukciji, a finansijskih sredstava u Srbiji više nema. Skoro 50 milijardi dolara stranih investicija, donacija i kredita spiskala odlazeći režim je proćerdao, a veliki deo završio je u džepovima nomenklature. Da bi hranili svoju glasačku mašinu, "demokrate" su sve koje su mogli zaposlili na državnim jaslama i danas trećina svih zaposlenih u Srbiji radi u javnom sektoru. To znači da dva radnika privređuju za jednog ćatu. Kada se tome dodaju penzioneri i socijalni slučajevi, ispada da svaki zaposleni na grbači nosi još dvojicu koje hrani. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, samo u obrazovanju je zaposleno oko 120.000 ljudi (ako se izuzmu privatne škole i vrtići), a u zdravstvu i socijalnoj zaštiti oko 140.000. U vojsci i policiji radi oko 85.000 ljudi, u vladi, ministarstvima, upravama, direkcijama i agencijama oko 28.000, u kabinetu predsednika i Narodnoj kancelariji stotinak ljudi, u lokalnoj samoupravi oko 23.000. Nacionalna služba za zapošljavanje, sve sa podružnicama, zapošljava više od 2.000 ljudi, a PIO fond više od 3.500... U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, zaposleno je oko 550.000 ljudi. Broj različitih vladinih organa i institucija dostigao je 4.920, a broj mesta gde se obavlja neki društveni posao koji se finansira iz nacionalne kase je 11.200. Broj onih koji žive na državnim jaslama povećavaju zaposleni javnim preduzećima, od republike do lokala. Ne postoji precizan podatak koliko ih je, a prema nekim procenama ima ih oko 680.000.  Koja država može da izdrži fiskalni teret, kakav je zarad svog opstanka nametnuo režim u Srbiji? Pri tome, oni nemaju nameru da se preispitsju. Tako je, na primer, nedavno Sekretar za finansije Izvršnog veća Vojvodine, umesto da se zainteresuje gde nestadoše desetine miliona evra iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i zašto Razvojnoj banci Vojvodine (u vlasništvu AP Vojvodine) hitno treba još 100 miliona evra državne pomoći da ne bi bankrotirala, pledira da se pare za plate radnicima namaknu otimanjem od najzaslužnijih srpskih sportista, poput Novaka Đokovića. U staljinističkom zanosu Đukić, zalažući se za ”pravedniju„ raspodelu bogatstva" , nije pomenuo kriminalce koji su se bezobrazno obogatili u saradnji sa državom za koji radi, već bi da pleni pare od vrhunskih sportista koji zarađuju u inostranstvu, pa Srbiji ne duguju nikakav porez. On i njemu slični, zaštitnici režimskih lopova naseljenih na elitnim lokacijama neće stati na sportistima, krenuće na gastarbajtere, a na kraju ne bi se libili ni da prodaju našu decu. Da li je moguće da nam je potreban ustanik, u čiju naklonost demokratiji bi morali da se uzdamo, poput Rolingsa u Gani, da bi rešavali bar one životne probleme uzrokovane krizom demokratskih institucija.