Da li je vreme ćutanja?

S obzirom na prilično rašireno raspoloženje građana Srbije za promenama, rezultati parlamentarnih izbora ukazuju da su postignuti zloupotrebama izbornog sistema, kojima je izigrana, a možda i pokradena volja naroda. Nije bitno ni kako, niti je suština da je korumpirani režim spreman da učini sve da bi ostao na vlasti, jer je režim u Srbiji otišao dalje. Naime, demokratska stranka je, pod Borisom Tadićem, obezbedila logistiku za povratak na vlast pristalica svrgnute diktature, jer im to trenutno odgovara.  U stvarnosti, Tadić i DS ne vrše vlast, nego zarađuju za život tako što kradu novac građana. Demokratska stranka je postala organizacija bez ideologije i principa. Nedostatak političke ideologije Tadića i njegove "partije" otvorio je prostor koji je popunila Miloševićeva Socijalistička partija Srbije i njen nacionalni socijalizam. Boris Tadić se opredelio ne samo da povrati SPS, već i da logistički podupire Srpsku radikalnu stranku da bi ostao na čelu države, a motiv je zadržavanje funkcija kako bi se nastavila krađa. Tadić je preobratio DS u ličnu tvorevinu i sada je zloupotrebljava zarad svog neustavnog trećeg predsedničkog mandata. Kao psiholog, trebalo bi da zna da su to osobine taštog, frustriranog i iskompleksiranog čoveka, koji ne može sebe da zamisli bez vlasti po svaku cenu. Zbog njegove slabosti, sistem koji je podredio sebi projektovao je zahvaljujući monopolu kontrole nad medijima, parama, izgleda i izbornim komisijama, kreirao rezultat izbora.  Doživeli smo da Dačić, samo 12 godina nakon spasavanja iz kandži njega, Mrkonjića, Dejanovićeve i drugih protagonista decenijskog uništavanja Srbije, odnosno kraće od zaprećene kazne za njihova nedela, najavljuje da trebalo da bude premijer u koalicionoj vladi. Namere ove društvene hidre manifestovane su kada je Ivica Dačić svoje glavne političke rivale iz koalicije i iz opozicije okarakterisao "potrošenim i gotovim" i izrazio očekivanje da će biti sledeći predsednik Srbije.  To ukazuje na nivo političke gluposti, kratkovidosti, sujete i snobizma koju je Tadić demonstrirao spremnošću da  manipuliše volju birača, čak i mogućom krađom glasova. Da bi ostao predsednik, predao je zemlju nacionalnim socijalistima i marionetama porodice Milošević i nastavljanju njihovih metoda upravljanja 90ih. Boris Tadić ulazi u dugi krug predsedničkih izbora znajući da ne može da pobedi (koliko god da ukrade glasova), bez podrške Dačića i socijalista, što ga stavlja u poziciju političkog taoca. Tako bezumne i bezidejne kleptokrate daju moć nacional-socijalističkim fanaticima, koji imaju jasnu, ali beskrupuloznu i destruktivnu politiku (koju kleptokrate nemaju uopšte), a onda bivaju ucenjene od strane istih fanatika čji su politički opstanak pomogli. Imajući u vidu raspoloženje građana i stanje društva, mali su izgledi da se uspostavljanje legalne i legitimne vlasti u Srbiji reši institucionalno. Šta o političkoj situaciji misle oni koji su se borili protiv diktature i zašto im ne smeta tiranija koja vidi u restauraciju snaga i metoda svrgnute diktature, ne znamo jer oni ćute? Zašto ćute, niko ko je aktivno ili pasivno bio protiv diktature ne može da razume. Borili smo se za slobodu, da bi ostvarili jednaka prava i društvenu pokretljivost za sve građane, a dobili smo zatvoren partitokratski, oligarhijski sistem. Da li je moguće da opstanemo ako to prećutimo?