Istorijska prilika

Da li bi se bilo koji građanin Srbije, ili zvaničnik Evropske unije, pobunio kada bi predsednik Republike Srbije javno proklamovao da se stavlja na čelo borbe protiv sistemske korupcije i organizovanog kriminalnog udruživanja, bez obzira što ne spada u njegove ustavne nadležnosti? Sigurno ne bi, ako bi nakon toga Narodna skupština usvojila adekvatne zakone o javnom tužiocu i specijalnim tužiocima, o sprečavanju pranja novca i o upravljanju javnim fondovima, a Vlada donela Uredbu kojom nalaže Bezbednosno-informativnoj agenciji i tužilaštvu da dnevno podnose izveštaje o rezultatima na planu suzbijanja i procesuiranja sistemske korupcije i organizovanog kriminalnog udruživanja.

Suočena, nakon prijema u EU, sa izuzetno negativnim ocenama o stanju korupcije i organizovanog kriminala, Rumunija je 2007. godine hitno unapredila efikasnost pravosudnih postupaka. S jedne strane, zakonski je podstaknut i zaštićen rad tužilaštva, a s druge je vlada usvojila regulativu koja je omogućila praćenje, procenu i analizu istraga vezanih za anti-korupcijsku politiku. Taj, zajednički pristup zakonodavne i izvršne vlasti, pod patronatom tadašnjeg predsednika Trajana Baseskua, koji je javno na tv proklamovao da lično predvodi čitav proces, doveo je do toga da je vladin Anti-korupcijski direktorat u prvih 18 meseci nakon formiranja realizovao 90 odsto otvorenih istraga, od kojih su u 90 odsto slučajeva izrečene osuđujuće presude. U tom periodu, izjave i postupci Baseskua bili su usmereni protiv korupcije u političkom i pravosudnom sistemu, kao i protiv krugova poslovnih interesa uspostavljenih za nezakonite svrhe. Evropska unija konstatovala je zadovoljavajuće postupanje i rezultate u progonu korupcije na visokom nivou i povećanje osuđujućih presuda. 

Rumunija je propustila da paralelno uspostavi i efikasan sistem za istraživanje i povraćaj opranog novca, što je rezultiralo u opstanku okruženja koje pogoduje kriminalnom udruživanju. Evropska unija sugerisala je da bi trebalo usvojiti i regulativu kojom bi se obezbedila odgovornost i izbegli sukobi interesa u upravljanju javnim fondovima, ali negativne posledice nedovoljnog obuhvata u sprovođenju anti-korupcijske politike, sveli su sukob u političke okvire. Zato je naknadno opozicija došla u priliku da tadašnjem predsedniku stavi na teret neustavno postupanje i političku zloupotrebu, odnosno da se uplitao u istrage i "zamenjujući nadležne organe" izvršne vlasti, pravosudni sistem i parlament; i da je zloupotrebio vlast i izašao iz okvira Ustava, tako što je delovao kao sudija drugih organa javne vlasti manipulišući javnim mnjenjem protiv drugih državnih institucija, poput vlade i parlamenta.

Praćenje sredstava informisanja i dinamika kojom se uprkos javno poznatim aferama pokreću postupci protiv vinovnika destrukcije Srbije, koja je u sličnoj situaciji kao Rumunija kada se radi o sistemskoj korupciji i organizovanom kriminalu, pruža osnov za nedoumicu, koju jasno artikuliše urednik magazina 'Novi standard' Željko Cvijanović - da li je i aktuelna borba, na čijem je čelu potpredsednik naše vlade, protiv tih sistemskih anomalija u Srbiji zgubljena bitka? 

Argumenti na koje Cvijanović ukazuje u prilog osnov za skeptičnost su jaki:
"Zar tužioci koji se Dulićem bave nisu bili neka vrsta saučesnika u prethodne četiri godine i teško da Dulić može da bude optužen kao deo organizovane kriminalne grupe jer bi tužilaštvo moralo da piše i o sebi. Ako vidimo po čijim je naređenjima prethodne četiri godine hapsio onaj ko je poslao policiju po Dulića videćemo da je i tu bilo reči o prikrivanju kriminala. Ako Dulić bude optužen kao neko ko je bio izuzetak od nepisanih pravila Demokratske stranke, biće to prikrivanje kriminala.
Nijedan tužilac i nijedan medij u ovakvom sastavu tužilaštva i medija neće moći da se bave žutima kao organizovanom kriminalnom grupom jer bi tada morali da kažu i o svom učešću u njoj. 
Kontekst koji su stvorili tadašnji mediji, jednako današnjim, dekriminalizovao je žute, toliko efikasno da je Tadić kasnije uspeo da dobije predsedničke izbore. Zašto bi, poučen takvim primerima, Dulić otkucao kome je donosio pare, kad će to da ga čuva isto kao i Rašetu? Zašto bi bilo prešao na stranu istine i pravde kada, sve dok veruju da njihova žrtva ima smisla u pranju DS i povratku na vlast, mogu da računaju da će njihova lojalnost biti nagrađena i da im se ništa neće dogoditi. Utoliko pre što već imaju novo lice za vlast, i što između Đilasa i vlasti stoji tek nešto tehnologije pranja."

Primer Rumunije koristan je i sa stanovišta da je Trajan Basesku pristupio borbi protiv sistemske korupcije i kriminala kao ujedno i nosilac borbe protiv posledica komunističke diktature o toj zemlji, s obzirom da sama promena vlasti nije dovoljna da promeni odnos sistema unutrašnjih stubova uticaja. Urednik 'Novog standarda' veoma precizno ukazuje na postojanje sistemskog otpora legitimnim sredstvima nove vlade Srbije, pitanjem - kakav je to poredak koji jednako bez ostatka brane Sonja Liht i Dobrica Ćosić i zaključuje da to može biti samo nešto što smo više decenija nazivali "revolucionarni" poredak, kojem je Boris Tadić dao samo "konačnu fizionomiju".

U prilog tezi o sistemu vlasti iz senke Cvijanović, između ostalog navodi:
„'Blic' je protest policajaca protiv Miljka Radisavljevića, doskoro Tadićevog Višinskog a sad borca za zakon, opisao kao početak čistke u tužilaštvu i pravosuđu, a to je no, no! Sonja Liht izbacuje državu iz „Politike“ i posle toga Braca Petković obećava kako će se država povući iz medija. Dobrica Ćosić – najbliže što se jedan Jugosloven mogao približiti Srbinu, i vrli srpski čankopisci se bore da u „Službenom glasniku“ ima da ostane direktor Slobodan Gavrilović, a da bi naprednjak u „Službenom glasniku“ značio partizaciju srpske kulture, dok je Gavrilović, koga su tamo doveli žuti – čovek širine kakvu može da ima samo jedan profesor marksizma.
Ta transgeneracijska revolucija traje li traje, u njoj naraštaje rodonačelnika već decenijama nasleđuju naraštaji epigona, često iz iste kuće, kao što se nasleđuju krv i porodične titule.
Zna Toma Nikolić da, kada kaže kako bi Tijanića smenio da se on pita (ali se ne pita), on jeste strancima i srpskoj eliti poslao poruku da poštuje zakone, pristajući na Fileov evropski jezik. Ali zna li Toma Nikolić da ga onaj sjebani Srbin koji je glasao za njega ne pita za zakon koji štiti Tijanića i pljuje na Srbiju niti ga pita šta ne može, već ga pita šta će da uradi za njega? Zna li Vučić da će, ako ne uspe da se obračuna sa kriminalom poslati poruku svojim biračima da se protiv toga ne može boriti ni iz vlade ni iz politike, i da će ih njegov neuspeh pozvati da to sami oposle.
Tadićevo urušavanje Srbije imalo je tolike razmere da je zapretilo da beznadežno konfrontira vladu i građane i da bi u tom obračunu mogla da strada i dugo negovana srpska elita, pa i sama revolucija koja teče.
Ova vlast ostaviće Srbiju bez poslednje iluzije... Jer, ako oni ne mogu da se obračunaju sa kriminalom, nikoga neće uveriti da je to nekakva viša matematika, svi će znati da oni to ne mogu. 
Može li taj teški i neizvesni sudar biti izbegnut? Može, ako se vlast usudi da zaista vlada na korist svog naroda i ako njeni nosioci prestanu da uveravaju nedotupavne novinarke da su se nepovratno skinuli sa svake želje i potrebe da nešto promene. To, naravno, iziskuje neke druge sudare, ali, ako Srbija nema izbora, zašto bi ga imali Nikolić, Dačić i Vučić."

Jasno je da bi preuzimanje odgovornosti povuklo i pravo da se ne podilazi drskim formalnim začkoljicama, koje opstruišu pravni poredak. S druge strane, primeri poput situacije nakon neuspeha da se tokom vanrednog stanja potpuno rasvetli ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, ili Trajana Baseskua nakon samo polovičnog uspeha, potvrđuju i politički rizik odvažnosti da se uđe u obračun sa sistemima moći ukoliko se tome ne pristupi dosledno, kompetentno i beskompromisno.

Neko mora da povuče pitez koji se nameće kao istorijska nužnost, da institucije ove zemlje primora da izvršavaju svoju obavezu, a ne samo da odrađuju poslove iz svoje nadležnosti. Ko bi mogao da se pobuni protiv toga?