U aktuelni složeni političko-ekonomski period nova Vlada Srbije ulazi sa ograničenim kapacitetom za donošenje suverenih odluka. U takvo stanje našu zemlju je uvelo nekontrolisano i neracionalno zaduživanje, kao supstitut proizvodnje, tokom zadnje decenije.
Iskustva širom sveta svedoče da međunarodne finansijske institucije često nastupaju u interesu globalnih monetarističkih monopola koji ekonomski ubijaju države. Ako mala i siromašna Srbija ne može samostalno da se izvuče iz dužničke zavisnosti, mogla bi bar da ustroji sistem u kome će za svako zaduženje morati da postoji racionalan razlog.
Preduslov tome je diferenciranje domaćih eksponenata nerazumnih i po Srbiju štetnih ekonomskih ideologija. U tom smislu, potrebno je prvenstveno identifikovati nosioce instaliranja ekonomskog sistema u kome je moguć opstanak društva bez rada uz oslanjanje na zaduživanje, kao i njihovih teorijskih apologeta.
Kada je septembra 2001. godine, nevladina organizacija Centar za liberalno demokratske studije organizovala međunarodnu konferenciju pod nazivom "Korupcija u Srbiji", skup opskurne domaće nevladine organizacije su podržali predstavnici MMF-a, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Ministarstva pravde SAD i britanskih organizacija Economist Intelligence Unit i Crown Agents.
Jedanaest godina posle, uverili smo se da teorije "stručnjaka" poput Miroslava Prokopijevića ili Danice Popović nisu bile empirijske osnovane, te ako su u pomenutim međunarodnim finansijskim institucijama ozbiljni ekonomisti morali su postojati neki interesi zbog kojih su podržali aktivnost organizacije koju vode pomenuti "stručnjaci", pobornici ekonomskih ideja za koje se ispostavilo da ne omogućavaju održiv razvoj.
Kao uvodničar na pomenutoj konferenciji, Dragoljub Mićunović je insistirao na tezi o siromašnoj i korupmiranoj Srbiji, praktično nekompetentnoj da se stara sama o sebi. Posle njega Mlađan Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, je izvestio o nakritičkoj smeni kadrova u Narodnoj banci. Nakon toga, prisutnim strancima moralo je biti jasno da imaju posla sa samoživim i nedoučenim poltronima, te su za svoje ciljeve angažovali mnoge od samozvanih ekonomskih reformatora.
Uz njihovu podršku, političari poput Božidara Đelića i Mlađana Dinkića su uništavali srpske banke, ekonomiju, a pre svega privredni potencijal, plasirajući tezu da je glomazan i neproduktivan.
Inicijalni lider tih "finansijskih gurua" bio je Miroljub Labus, svojevremeno savetnik Ante Markovića, koji je lično i sa Mlađanom Dinkićem raspoređivao kadrove na strateške ekonomske položaje.
Da njihove aktivnosti nisu rezultirale ekonomskom devastacijom Srbije, ili da su suočeni sa realnošću revidirali stavove i prihvatili odgovornost za posledice, za njih bi se bar ljudski moglo imati razumevanja. Kako to nije slučaj, svi oni i povezana lica zaslužuju javno denunciranje, jer su ili neznalice ili loši ljudi.
Globalna finansijska oligarhija se u Srbiji pozicionirala uspostavljanjem mreže domaćih ''stručnjka" i političara, a kadrovsku bazu činili su preambiciozni i neostvareni mladi ljudi. Suočeni sa realnom situacijom, problem predstavljaju i kadrovi koje su gurui poput Labusa instruisali, "znalci" poput Prokopijevića teoretski podržavali, a politikanti poput Mićunovića promovisali.
Teško je tvrditi da su svi jednaki, ali ko to sme da garantuje. Među takvima je i Milica Bisić, bivša službenica Poreskog odeljenje (KPMG) u Beogradu, profesorka Ekonomskog fakulteta, bivša direktorka Poreske uprave Republike Srpske i bivša zamenica ministra finansija Srbije Božidara Đelića. Kao kadar ona je eksponent ideje da bi Srbija trebalo da bude civilizacija siromaštva. Bila je uključena u logistiku Aleksandra Vlahovića i Božidara Đelića, kada su prodate duvanske industrije Niš i Vranje, kad brojni uslovi iz kupoprodajnih ugovora na kojima je baš ona radila nikada nisu ispunjeni, nakon čega je zaposlena kao direktor korporativnih poslova u kompaniji Filip Moris. Takođe, organizacija za zaštitu ljudskih prava, Transparency International dodelila joj je svoje najveće priznanje - nagradu za integritet, a postala je i član Međunarodne fiskalne asocijacije (IFA). Slučajno ili radi kontinuiteta, Milica Bisić se 2012. godine našla u timu Mlađana Dinkića, ministra finansija i privrede.
U međunarodnim finansijskim insitucijama, za predstavnike Srbije redovno se delegiraju prethodno anonimne osobe, bez praktičnog bankarskog iskustva, poput Kori Udovički, koje se "afirmišu" tek nakon promocije. Tako je i Vuk Đoković, sa tridesetak godina života, sa mesta državnog sekretara u Ministarstvu finansija, postao predstavnik Srbije u MMF-u. O percepciji ovog mladića svedoči njegova izjava da se "91 odsto obveznica Republike Srbije nalazi u rukama velikih investicionih fondova koji će ih uglavnom držati do dospeća, što im daje stabilnost na međunarodnom tržištu", odnosno da kao pozitivno doživljava činjenicu da je cena našeg duga privlačna za globalnu finansijsku elitu dokle god Srbija propada. Po nejasnom kriterijumu je i Biljana Hroneos-Krasavac izabrana za predstavnika Srbije u Svetskoj banci, instituciji koja je vlasnik bar četvrtine ukupnog srpskog duga, a time i prava da odlučuje o sudbini naše zemlje.
Može li nova vlast da razobliči i kazni odgovorne za ekonomsku propast i dužničko ropstvo Srbije dok neki od takvih sede u i uz Vladu, ili je ta obaveza na unesrećenim građanima?
Нема коментара:
Постави коментар