Ko je čitao tekst Dragana Kolarevića u Novom Standardu ne može reći da je napisao nešto netačno. Nema se šta prigovoriti ni ideji koju zagovara, da protiv kulturne okupacije postoji samo jedan lek, a to je kulturni ustanak - da se svojim novcem, sa glumcima koji imaju nacionalnu svest stvori alternativno pozorište, bez prljavih mafijaških para i mrvica sa državne trpeze titoističke birokratije.
Problem je što manir Kolarevićevog pisanja podeća na politički progon, odnosno što je spisak političkih neistomišljenika sa sajtova LDP i DS poistovetio sa njihovom pogubnim delovanjam na planu kulturne politike. Da je izostavio njihovo političko agitovanje, halabuka onih koji su, zarad lične koristi, podržavali krah Srbije i političare koji su uništili ovu zemlju do današnjeg nivoa, bila bi van zdravog razuma i bez argumenata, osim nametanja vrednosnog stava da u Srbiji za njih ne važe standardi građanskog ponašanja.
Da ne bude zablude, stvarno je dosta dominacije duhovnih usrećitelja kojima je dobro sve što je za Srbiju i njene građane pogubno, ali metodološki ni Kolarević ne deluje daleko od njih, koji su takođe obeležavali svoje neistomišljenike. Ali, 23 dana posle objavljivanja njegovog autorskog teksta, koji bi prošao marginalno da imenovanjem Kolarevića na državnu funkciju ti stavovi i manir, ne poprimaju obeležje programskih SPS-a, inače doskorašnjeg koalicionog partnera svih prozvanih sa sajta.
Na stranu stav o demokratskom kapacitetu Kolarevića, teško je oteti se utisku da će se sa nosiocima kulturnog ubijanja Srbije moći izaći na kraj jedino njihovim denunciranjem, bojkotom njihovog rada i konačno progonom iz srpske kulture. Zanimljive su i na žalost deluju tačne teze koje on formuliše, poput pre svega da u državnim pozorištima i u domaćim filmovima vrednosni sistem diktiraju komesari titoističko-krležijanske svesti.
Da se o stavovima oko kojih se uzburkala javnost ne bi informisali iz sredstava informisanja promotera halabukača, prenosimo skraćenu verziju onoga što je Kolarević napisao:
- Predstavu „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212 gledao je mali broj ljudi, ali o njoj se govori i piše kao da su je svi gledali. Zašto tu predstavu ne prikažu na RTS. Možda će narod oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi i da se divi crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave, da se sa scene glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Predstava o Zoranu Đinđiću je posledica sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke propagande. Takvih dela, koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi i mnoge pozorišne predstave od vremena Slobodana Miloševića do danas prikazuju Srbe kao debile, krvoloke...
- U pozorištu je kontinuitet antisrpstva. Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do danas. Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu opisao je književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi su govorili srpski jezik. 1918. svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća.
- Tako je 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim violentnim dinarcima i ostalim brđanima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti. Jugoslovensko dramsko pozorište je osmišljeno da bi se uništilo Srpsko narodno pozorište. - Danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika. Titoizam je kominternovska politika osvete Srbiji zato što je primila cvet belih ruskih oficira i ruske iteligencije koji su u njoj našli utočište posle Crvenog oktobra. Za taj čin prema ruskoj braći, plemstvu, inteligenciji i umetnicima Srbi su nagrađeni jer su dobili vrhunske arhitekte, inženjere, matematičare, lekare, profesore... oni su u Srbiji bili voljeni i uvažavani, za razliku od zapada. Zbog tog gostoprimstva, Kominterna je odlučila da uništi Kraljevinu Jugoslaviju i srpski narod. Saveznike je našla u sledbenicima Josipa Franka, Ante Starčevića, Ante Pavelića i hrvatskih komunista. Velika Albanija na račun Srbije je njihov zajednički projekat i zajedniča izvedba. Nedavno je održan festival Miroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrednosti i direktor Muzeja član Srpske napredne strake. Takav muzej nemaju ni mnogo veći gradovi od Beograda. Ne daju titoisti premazani u žuto pare političkim neistomišljenicima, pa makar propala zgrada koja je pod zaštitom države kao spomenik kulture.
- Svakodnevno se na srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije, od infantilnih i banalnih partizanskih budalaština, preko dosadnih priča iz krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su naivni do krajnjih granica, čije scenarije je pisala titoistička elita. To kulturno zlo se širi u narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk.
- Da li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, Šapera i Krstića. Šaperizam i đilsovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se na budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila oni su se obogatili.
Koliko god da smo protiv metoda javnog objavljivanja spiskova lica kojima se prilepi etiketa krivice za narodnu nesreću, ne možemo opravdati istupanje opozicionih lidera pod čijim je plaštom i uz aktivnu podršku, iz zajedničkog interesa, od Srbije napravljeno ovo čega smo na našu nesreću svedoci.
Ako bi neko trebalo da izriba Kolarevića, to je njegova partija, zato što se bavi politikom a nije savladao osnovne demokratske standarde. Što se tiče prepotentnih i razmaženih prozvanih kulturnih ludista, ako imaju problem neka se obrate sudu. Oni su ionako navikli da budu bahati, alavi i politički zaštićeni, a svojim radom većinom nisu ostavili delo koje im je linija odbrane od prozivki. Da imaju argumenta oni bi osporili navode Kolarevića, a ne bi se bavili njegovim neprihvatlhivim političkim manirom.
Нема коментара:
Постави коментар