Specijalni tužilac za ratne zločine došao je do svedoka o zverstvima u ilegalnoj trgovini ljudskim organima tokom oružane pobune kosmetskih Albanaca.
Objavljivanjem navoda tog svedoka, tužilaštvo je otkrilo da se bavi poslom koji ne može da završi, s obzirom da po međunarodnim odlukama koje je Srbija prihvatila ono nema mesnu ni stvarnu nadležnost, već da je obaveštajni organ međunarodnih institucija koje se bave vladavinom prava na KiM.
Ovo tužilaštvo trebalo bi da nastoji da utvrdi odgovornosti lidera OVK za zločine i terorističke metode tokom oružane pobune, za šta jeste stvarno i mesno nadležno, bez obzira na faktičko stanje.
Oružana pobuna je, po međunarodnom pravu, legitimna pod uslovom da u nekoj zemlji postoji ozbiljno kršenje prava čoveka, a da istovremeno ne postoji vladavina prava koja bi obezbedila pravni lek protiv tog kršenja.
Da li je u Srbiji 1999. godine postojala vladavina prava i da li je bilo opravdano ubijati policajce, primenjivati nasilje prema Srbima i okupirati deo Metohije? Mnogima u Srbiji je odnos prema Miloševićevoj diktaturi opredelio odsustvo potrebe za razumom.
Zanemarilo se da je Milošević vladao po važećem ustavu, a da kosmetski Albanci nisu želeli da svoj položaj regulišu u okviru Srbije. Takođe, lideri pobunjeničke OVK marketinški su nazivani "teroristima", bez dokazivanja njihovih terorističkih metoda. Konačno, postojalo je i podilaženje onima koji su silom pomogli izdvajanje Kosova i Metohije iz Srbije, s obzirom da silu nisu primenili u skladu sa međunarodnim pravom, pošto Savet bezbednosti UN nije prethodno utvrdio da se u Srbiji ozbiljno krše prava Albanaca, a da ne postoji vladavina prava, koja bi im pružila pravni lek.
Uobičajeno, tužilaštva ćute dok traje istraga. Ako neko prizna kako su vršeni zločini, tužilaštvo bi trebalo da rasvetli delo, umesto da ga nerasvetljenog predočava javnosti. Jezivu priču svedoka monstruoznog postupanja prema žrtvama vađenja organa za potrebe prodaje, Specijalno tužilaštvo pušta u udarnom terminu javnog servisa RTS.
Ovo tužilaštvo nema mogućnosti da nalaže radnje po mestu izvršenja, pa je jasno da je svedoka dobilo od neke od domaćih ili stranih službi. Nije izvan logike tvrditi da specijalni tužilac Vukčević tokom svog mandata servisira politikantstvo i razbijeni sistem bezbednosti, ako goni za krivična dela izvršena tokom oružane pobune. Njegovo reklamiranje razumljivo je utoliko što on čuva platu i položaj.
Zbog čega je izjava zaštićenog svedoka o trgovini organima puštena u medije, umesto da je službeno dostavljena nadležnim međunarodnim istražnim organima? Svojevremeno je objavljen snimak divljanja Škorpiona, da se šokira i potencijalno skeptični deo javnost pasivizira predočavanjem saznanja o kakvim monstrumima se radi. Ako tada kada se radilo o zločinu grupe Srba nije bio problem, ne bi trebalo ni kada se radi o zločinu protiv Srba. Međutim snimak na kome Škorpioni ubijaju decu bio je prethodno prikazan u Hagu kao dokaz u procesu uprotiv Miloševića.
Ako već ima svedoka, Specijalni tužilac bi trebalo da ga čuva do suđenja. Ovim prikazivanjem je svedoka denuncirao i učinio ga neupotrebljivim pre nego što je svedočenje došlo na dnevni red. Ostaje da dilema zašto je tužilac to uradio, s obzirom da nije amater.
Nakon emitovanja iskaza, oglašava se humanitarna aktivistkinja Nataša Kandić, omrznuta u srpskoj javnosti zbog potenciranja zločina pripadnika srpske etničke grupe tokom građanskih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ali i na Kosovu i Metohiji, i kritikuje Specijalno tužilaštvo, sa kojim je u proteklom periodu bila u simbiozi.
Javnosti je nametnut stereotip o dve grupacije, dobroj, kojoj se veruje, i lošoj, kojoj se ne veruje, koji je čitaoce pretvorio u pristrasne konzumente poluistina, a javnom mnjenju otupio osećaj za državni interes i priča se odvojila od suštine - zašto tužilaštvo ne goni lidere OVK, nego radi obaveštajne poslove za policijske potrebe nadležnih međunarodnih institucija.
Nakon istupa Nataše Kandić, kreće rasprava o njoj. Nataša Kandić ukazuje da je zločina možda bilo ali da ovakav pristup ne vodi procesuiranju i osporava pristup da se u marketinške svrhe javno obelodanjuju dokazi jer bi glavni akteri mogli da se sakriju ili unište dokaze, čime je otvorila medijski prostor za kontrakampanju.
Zbog amaterizma tužilaštva, ako upropasti svoj sopstveni slučaj pre nego što je dospeo za suđenje, neko bi morao da odgovara. Ovako, sve liči na spinovanje javnog mnenja u Srbiji, a da li a priori sumnja u priču zaštićenog svedoka znači negiranje zločina, stavovi se razlikuju zavisno ko tumači i o kojim žrtvama i potencijalnim zločincima se radi.
Objavljena je priča i za očekivati je reakciju javnosti. Ali, Nataša Kandić je iz mogla da oćuti ljudskog razloga ili da istrazi predoči ako nešto zna ili sumnja. Njeno medijsko istupanje ostavilo je gorak utisak. I da jeste i da nije spinovanje, zbog delikatnosti teme, lepo bi bilo da je sačekala, bar dok ne nađe dokaze za svoje sumnje. Večito oponiranje, ne retko neargumentovano napadanje, deluje frustrirajuće. U atmosferi opravdane ogorčenosti velikog broja Srba, za očekivati je bilo likovanje zbog postojanja dokaza protiv Kosovara, pa je sporan poriv Nataše Kandić koja je morala znati da će njen istup biti doživljen kao zlurad. U delu javnosti važi uverenje da za nju ni jedan dokaz o zločinima nad Srbima nije validan, a da bi da je neki Srbin, zaštićeni svedok, dao sličan iskaz, a priori zagovarala autentičnost navoda. Čak i da je sada u pravu, na KiM su se dešavali zločini prema Srbima, a ona kao humanitarni aktivista nije bila aktivna da se to obznani, pa deluje da se stavlja na stranu zločinaca protiv Srba.
Da li je izjava Nataše Kandić autentična, ili je napisana pod nečijim uticajem, ili ima problem sa činjenicama? Dok je Vukčević servisirao njene zamisli, o njemu je govorila u superlativu. Sad ga je proglasila za relikt Miloševićevog režima, a on nju za neznalicu. Zajedno su upropastili svaki postupak koga su se dohvatili. Bilo bi dobro utvrditi pozadinu.
Istup Nataše Kandić je praktično imao dejstvo "kontrolora medijske štete", nakon objavljenog snimka. Njene konstatacije počivaju na premisi da Specijalno tužilaštvo za ratne zločine vrši pritisak u pravcu prezumpcije postojanja dela zanemarujući obezbeđenje dokaza, jer je svoja saznanja javno stavilo na raspolaganje, kako bi izvršilo pritisak da se proveri tačnost navoda. Strani mediji su pisali da Srbija ima svedoka o trgovini organima, ali posle filma koji je Specijalni tužilac za ratne zločine pustio na RTS-u nisu izveštavali o tome, osim domaćih komentara za i protiv koji deluju kao zaduženi da spinovanjem "dižu temperaturu".
Takva istraga trebalo bi da je službena tajna. Trebalo bi najozbiljnije pristupiti ovom predmetu, jer nam preti velika bruka ako se ispostavi da stvari loše stoje po nas u vezi ovog svedoka. Da li je Vukčević ovim potezom doveo u pitanje hoće li doći do međunarodne istrage, čak i ako je svedok autentičan hoće li iko hteti da ga sasluša ili će samo tražiti do sada prikupljene dokaze našeg Specijalnog tužioca, koje ono očigledno nema čim nije podiglo optužnicu. Neki smatraju da je priča plasirana samo zbog kosovarske proslave.
Ali, ako je svedok do detalja upoznat, ti ljudi će ga prepoznali. Ako međunarodne institucije stvarno opstruišu ozbiljnu istragu, onda se svedočenje otkriva onima koji će se prepoznati, jer ako su živi i još na političkoj sceni Kosova kao što se tvrdi, nije teško otkriti ko je zaštićeni svedok i ko je u opasnosti. Ako je, kako drugi smatraju, cilj bio da se pkrenu međunarodne institucije, onda je razumljivo, jer politika je takva. Da li verovati u autentičnost snimka, ako ga je napravilo tužilaštvo onda to ne možemo dovoditi u pitanje.
Autentičnosti svedoka je tema za sud. Ali, jednom plasirano u javnost, pojavljuju se suprotstavljena mišljenja i bez potrebe se podriva priča. Koliko ima smisla da običan vojnik odradi intervenciju, u svrhu dalje prodaje? Da li je moguće da se za naručeni organ, čiji je trenasport već ugovoren, dolazi neopremljen, nego se improvizuje? Da li je moguće da se bajonetom zaista obavi ovakav postupak i da to srce upotrebljivo? Da li organ koji se vadi mora da bude živ, odnosno iz živog bića, jer ako ubijate osobu i njeni organi su mrtvi pre vađenja, a takav organ na crnom tržištu nije upotrebljiv? Ako bi svedok bio podmetnut - moglo bi doći do obustave istrage, što je možda nekima i cilj.
Karla del Ponte je iznela sumnju da su ove stvari rađene i mi moramo to da isteramo. Ovo je bilo i upozorenje upravo tim tzv "lekarima" da se postave u odnosu na nastalu situaciju. Boli nesporna jednostranost u odnosu prema svemu što se dešavalo na KiM, ali ovo liči na "dodavanje soli na ranu". Ozbiljna istraga bi objavila samo da se došlo do jakih dokaza koji potkrepljuju navode Dika Martija i prosledili bi ih tužiocu Klintu Vilijamsonu. Da li bi ti dokazi posle smeli da dođu do Tačija i ekipe, pa da svedok nestane?
Zanemarujući medicinsku stranu, normalno bi bilo da se ovo drži u tajnosti dok se ne uđe u trag učesnicima i istraga dovede do nekog nivoa. Jedan iskaz, javno objavljen bez podupirućih dokaza, samo ugrožava dalju istragu. Moramo se zapitati zbog čega je izjava puštena u medije umesto tamo gde joj je mesto. Sa vadiocima organa ne treba da se bavi javnost, već kriminalna policija.
Na žalost, imamo loša iskustva, imali smo snimke pa je na kraju ispalo na našu štetu. Svedok nije u rukama Euleksa i tužioca EU, da ne bi pod pritiskom promenio iskaz, ali i zato što Euleks nije rešio ni jedan od slučajeva nasilja nad Srbima. Niko ne pokreće istragu i svi čekaju neke dokaze, kao da Dik Marti treba da vodi istragu umesto Euleks i agencije sa Vilijamsom na čelu, pošto Amerika, Francuska, Velika Britanija i njihovi sateliti ne daju UN-u da je sprovede.
Kako EULEKS traljavo sprovodi istragu, opisala je bivši tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte: "Euleksov portparol je svesno izostavljao delove istine u kontaktu sa novinarima, tvrdeći recimo da je pozvao Martija da im dostavi dokaze o postojanju trgovine organima zarobljenih Srba i Albanaca 1999. godine, ali da Švajcarac to nije učinio. Pri tom je propuštao da obavesti javnost da je Marti odgovorio da je spreman da dostavi sve što ima kada svedoči budu imali garancije da su zašticeni i bezbedni. Dik Marti više puta naglasio da ne može da otkrije identitet svedoka, sve dok nema dovoljno garancija da su oni bezbedni i potpuno zašticeni. "Za sada uglavnom vrše samoubistva", zaključio je jedan od njih dodavši da posle svega na Kosovu čak ne postoji ni zakon o zaštiti svedoka"
Natašu Kandić bi javnost više cenila da štiti i poštuje žrtve sa svih strana podjednako. Ono što se očekuje od aktiviste humanitarne organizacije je da pre svega osudi zločine koje je opisao svedok, a ne da osudi svedoka ako nema saznanja da netačno svedoči. Naše sudstvo jeste klimavo, ali ona ne ispoljava dobre namere prema ljudima koji se trude da otkriju krivce, bar javnosti, ako već ne mogu da ih kazne. "Svedok mora da bude predat istražnom telu čiji rad garantuje EU, jer u rukama Jedinice RS nije siguran", kazala je Nataša Kandić. A svi svedoci koji su bili u rukama tela iza kojih stoji EU su bili ubijeni.
Da li je veći problem veto SAD-a da se istraga o prodaji organa ne vodi pod UN-om, ili to što Srbija još nije isporučila svedoka EUleksu? Pitanje jeste da li EU i bogatim zemljama odgovara da se ovo istrazi, jer su to najverovatnije destinacije organa, što znači da bi u sve to mogle biti umešane posredno ili neposredno i pojedini zdravstveni radnici iz EU, ali ako se ispostavi da je svedok lažan ili namešten sa neke strane, platiće istraga.
Zato tužilaštvo mora da bude oprezno. Mi želimo pravdu, a ne brzopletost koja može da nanese štete. Kandićkin izjava jeste upozorenje da javno objavljivanje svedočenja bez sudskog procesa može da bude veoma štetno, u šta smo se uverili u mnogim postupcima protiv navodnih domaćih "mafija". Njen istup neki tumače i kao pledoaje da se zločini dokazuju u sudovima a ne puštaju da se podgreva atmosfera, pri čemu se porodice žrtava nepotrebno dodatno frustriraju.
Vreme je da se iskreno radi na rasvetljavanju zločina. Ili raditi posao kako treba, ili pustiti one koje znaju. Teoretski, naše pravosuđe bi moralo da vodi postupke protiv bivših čelnika OVK zbog oružane pobune i terorizma, bez obzira na njihovu nedostupnost.
To što su mnoge države u svetu prihvatile borbu kosmetskih Albanaca kao legitimnu nije prepreka, jer i borba naroda Republike Srpske je iz istih razloga bila legitimna, pa se od strane istih zemalja koje tvrde da su Albanci imali pravo na ustanak tretira drugačije.
Zašto bi Srbija prihvatila da je "država Kosovo" navodno sazrela da svoje poslove vodi bez međunarodnog nadzora, dok se Republici Srpskoj često čak osporava i pravo da postoji kao nadzirani entitet u okviru dejtonske BiH?
Нема коментара:
Постави коментар