Zna li iko koliko košta?

Od 2004. godine u našoj zemlji se isprofilisao politički i društveni sloj bezidejnih ljudi kojima je jedini način da se nametnu bila pozivanje na evrointegracione procese, koristeći pridev "evropski" kao mantru i branu od preispitivanja njihovih ideja. U periodu dok se EU širila i obećavala pristup različitim fondovima niko se od naših zvaničnih organa i tela nije bavio analizom koristi i šteta tokom procesa integracije Srbije.

Danas, kada ni jedna članica EU, niti briselska birokratija, ne postavlja dalje proširenje kao neposredni cilj, nalazimo se u vakuumu između obaveza i potreba, kao i između evroskeptika i evrofanatika, ali i dalje bez jasne kalkulacije koristi i šteta i kako da se kao država postavimo pred izazovima evrointegracionih procesa. Važno je da i dalje imamo specijalizovanu kancelariju...

Sticanjem statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, naša zemlja je prihvatila obavezu da će svoju spoljnu politiku usklađivati sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Da li će približavanje stavovima EU ugroziti nacionalne interese Srbije, ili će pojačati međunarodni kredibilitet naše zemlje?

Srbija se 2. novembra 2012. godine pridružila sankcijama Evropske Unije protiv Irana, u smislu obustavljanja međunarodnog platnog prometa i uvoza gasa iz te zemlje.

Ovim diplomatskim aktom Srbija se pridružila spoljnoj politici birokratije Evropske unije i zemalja Evropske ekonomske zone (EEA), što je učinilo još osam pretendenata za članstvo EU, Albanija, Hrvatska, Island, Lihtenštajn, Makedonija, Moldavija, Crna gora i Norveška.

Ujedno, naša zemlja je na međunarodnoj diplomatskoj sceni okrenula leđa Rusiji, koja se protivi sankcijama protiv Irana. Naime, zapadne sile, EU i SAD, tvrde da su sankcije Iranu uvele zbog navodnog iranskog cilja da obogate uranijum od koga se može napraviti nuklearno naoružanje, što Iran demantuje tvrdeći da vrši obogaćivanje radi primene u mirnodopske svrhe. Ali, Međunarodna agencija za atomsku energiju izdaje različita i kontradiktorna saopštenja i trenutno međunarodnoj javnosti nije poznato šta je istina.

Osim prema Iranu, naša zemlja se našla u obavezi da se priključi i sankcijama koje je Evropska unija ranije uvela Belorusiji, Kongu i Obali Slonovače, a na listi „spornih“ zemalja su i Moldavija, Kina, Sudan i Irak. Prema ovim zemljama Brisel sprovodi različiti spektar sankcija, od ekonomskih, kojima su zabranjeni uvoz i izvoz, vazdušni saobraćaj do  zamrzavanja računa i zabrane putovanja pojedinih zvaničnika, a koje će od marta 2013. godine morati da poštuje i Srbija.

S obzirom na da nabrojane zemlje, kao i Iran, nisu priznale Kosovo, postavlja se pitanje da li će nam one uzvratiti priznavanjem nezavisnosti južne pokrajine Srbije.

Realno, to jeste moguća posledica, ali na ponešto smo obavezni jer smo se opredelili za evropski put. Približavanje EU nosi prava i obaveze, a jedna od njih je da se slede odluke izglasa administracija u Briselu. Negde ćemo dobiti, negde izgubiti, ali to smo već znali. Istina je da veliki broj zemalja koje ne priznaju Kosovo to nisu uradile, ne zbog toga što mi ćutimo o stanju ljudskih prava u tim zemljama, već zato što imaju unutrašnje pobunjene teritorije ili zbog protivljenja spoljnoj politici SAD, ali neke su zaista tako postupile zbog podrške Srbiji.

Osim po pitanju priznanja Kosova, Srbija bi primenom sankcija mogla da se nađe i pred ekonomskim pritiskom, poput u namenskoj industriji koja izvozi veliku količinu oružja u Irak, a EU zabranjuje uvoz oružja toj zemlji u skladu sa zabranom Ujedinjenih nacija. Takođe, sankcije i stanje u Libiji posebno su pogodile našu namensku industriju i građevince.

Do sada se pokazalo da nismo imali problema u trgovini sa Irakom, zato što je u njoj učestvovao neko treći kao posrednik, dakle SAD ili neke druge velike vojne sile. Oni smatraju da je bolje da im neko poput Srbije izvozi kompatabilnu opremu, po kompetetivnim cenama.

Trenutno, Srbija, kao zemlja sa statusom kandidata, nema striktnu obavezu da podrži svaku odluku birokratije EU, ali je naš diplomatski manevarski prostor sužen. Znajući da neke zemlje osnivači EU, pa i pojedine članice, po pitanjima bezbednosti i spoljne politike ne slede uvek zajedničku briselsku birokratiju, pitamo se da li je iko u našoj zemlji izveo računicu obaveza koje su na srednji i dugi rok prihvatljive i neprihvatljive cene u procesu našeg pridruživanja evropskoj porodici naroda.

U krajnjoj liniji, teško je razumeti da ozbiljni ljudi ni u veću kupovinu ne kreću bez plana šta žele i šta ne žele, a da je nasuprot tome državni cilj evropske integracije godinama sprovođen instiktivno.