Strategija izlaska iz krize

Aktuelna politička elita, formirana na monetarnom globalizmu, nema kapacitet da se izdigne iznad okolnosti koje su je iznedrile. Jedan od problema sa kojim smo suočeni sastoji se u tome da je malo lidera koji ispoljavaju razumevanje procesa koji su zahvatili celu planetu. Na Zemlji živi preko 6,5 milijardi ljudi i, sudeći po stanju međunarodnih odnosa, za jednu ili dve generacije, nestaće čitavi delovi kultura ljudske populacije a, ukoliko se nešto ne preduzme na globalnom nivou, smanjiće se drastično i broj stanovnika. Problem liderstva, kojem smo prepušteni, odražava njihovu selekciju. Bez obzira na formalna znanja i inteligenciju, većina današnjih učesnika u donošenju odluka nema iskustva ni percepciju za krizu sa kojom smo suočeni. O krizi govore kao “recesiji”, što ukazuje na naivnost, ili kao “depresiji”, što je podcenjivanje realnosti. Već sada Kina ne može da održi svoju postojeću populaciju na bazi održanja postojećih trendova; Indija, iako stabilnija jer je manje zavisna od izvoza, veoma je ranjiva; Rusija se nalazi na ivici propasti; čitava jugoistočna Azija, koja je inače krizno područje, pogođena je finansijskom krizom; dok je Afrika praktično meta genocida. Radi se o krizi iz koje neće biti spasa za čitave civilizacije i kulture. U tim uslovima, rutinske izolovane reakcije vlada nisu adekvatne i na pogrešnim su osnovama. Na žalost građana, medijska psiho-politika nije dovoljna da ih održi u kormilu i pitanje je da li će sve nas povući za sobom ili će građani smoći snage da pred vlast organizovano postave artikulisane zahteve

Globalno, neophodne su dve, naizgled, suprotne stvari. S jedne strane, potrebna nam je reafirmacija nacionalnog suvereniteta, bez čega nije moguće organizovati ljude, već samo birokratiju. Istovremeno, s druge strane, trebalo bi nacije privoleti da kao suverene dugoročno sarađuju, da bi globalno izgradile privredu. Nema sumnje da raspolažemo sposobnošću potrebnom da se suočimo sa problemom, ali današnja elita ne može da se organizuje. Ne samo u Srbiji, već i globalno, profesionalni ekonomisti nemaju stručnosti da se suoče sa realnim izazovima, jer to nisu učili. Kada je 28. jula 2007. svetski finansijski sistem počeo da se raspada, fah idioti nazvali su to “podprimarna hipotekarna kriza”. Od tada, svet kao celina sve brže se ekonomski raspada, suprotno izjavama političara. Neki pokušavaju da to kvalifikuju kao “recesiju”, a drugi kao “depresiju”, ali svi oni predpostavljaju da neće morati da vrše suštinske promene. Zanemaruje se da je ukidanje sistema fiksne razmene u stvari činilac koji je globalne pokretače doveo do samouništenja. U EU, uprkos ideji evropske civilizacije, izgubio se sistem nastojanja da se ostvari saradnja između suverenih nacija. Poredak evra uspostavljen je kao zatvorski sistem, i onemogućuje planiranje generisanje nacionalnog kreditiranja oporavka. Šta se desilo sa mudrošću lidera i stručnjaka? Umesto da se suočilo sa realnostima međunarodnog finansijsko-monetarnog poretka, kao posledica uticaja 68-aša, skrenulo se ka društvenom poretku koji je nazvan “post-industrijsko društvo”. Čovečanstvo se, na primer, okrenulo protiv nuklearne energije, koja je jedini poznati energetski resurs koji ima kapacitet da podmiri potrebe čovečanstva. Većina ljudi i stručnjaka, zanemarujući suštinu energije, veruje u politiku “slobodne energije”, odnosno da je moguće pouzdati se u snagu vetra, sunca i vode za podmirivanje rastućih energetskih potreba. Energija se meri gustinom toka energije, što predstavlja ekvivalent temperature izvora koji se koristi za proizvodnju energije. Pravilo fizičke hemije je: da bi se transformisale sirovine, ili da bi se reprocesuirao otpad u sirovinu, potrebni su izvori energije sa visokom gustinom toka energije. Nafta i prirodni gas nemaju dovoljno visoku gustinu toka energije, i bez energije iz nuklearne fizije i perspektive proizvodnje energije nuklearnom fuzijom nema izgleda da se razvije energetski potencijal na dovoljno visokom nivou koji bi globalno obezbedio dovoljne zalihe sveže vode. Bez nuklearne energije nema globalnog napretka, a to stručnjaci ignorišu. U “post-industrijskom društvu” skrajnuti su i koncepti stručne radne snage u industriji i infrastrukture. Obrtanje decentralizacije proizvodnje dovelo je do koncentracije proizvodnje u većim centrima, i potisnute su manje industrije. Posledica je da sve više ljudi putuje sve dalje do i od posla, što pogađa porodični život, povećava zagađenje okoline… Zaposlenje je radi jeftine radne snage seljeno iz razvijenih zemalja u siromašne zemlje, a tim autsorsingom pao je nivo produktivnosti na svetskom nivou. Današnji lideri i stručnjaci obrazovani su na teorijama koje su protivne integrisanom poljoprivrednom i industrijskom proizvodnom potencijalu sa naglaskom na tehnološkom razvoju, iako se tako umanjuje ljudski potencijal.

Postojeći nivo tehnologije omogućava opstanak preko 6 milijardi ljudi na planeti, a i 8,5 miliona ljudi u Srbiji, ali se tehnologija ne koristi niti održava tako da podržava postojeće stanovništvo na optimalnom civilizacijskom nivou kvaliteta života. To čitave nacije čini podložnim raspadu, a teritorije na kojima žive, praktično, ničijom zemljom. Ukoliko se bude snižavao standard života, stanovništvo će početi da odumire. Kako promeniti orijentaciju? Sa stanovišta uobličavanja liderstva Srbije, moramo shvatiti da je evropski okvir, u trenutnoj birokratskoj organizaciji koncertiranog kretanja i formiranja kapitala, neadekvatan da obnovi privredu. Četiri države imaju kapacitet da, ukoliko sarađuju, mogu da utiču na globalna kretanja u pozitivnom smeru: SAD, Kina, Indija i Rusija. Ukoliko se one ne povežu, a druge nacije sa njima, malo je perspektive da se preokrene trend globalizma, kao forme imperijalizma, i da se vrati konceptu suverene nacije-države. Suverena nacija-država neminovna je iz kulturnih razloga, koji predisponiraju kako pojedinci i društva žive, što je neophodna komponenta zbog potrebe za naučnim i tehnološkim napretkom, kao pogonom napretka i zbrinjavanja ljudi. Nužno je obrazovati stanovništvo, u smislu razvoja mentalnih sposobnosti za usvajanje i primenu novih naučnih dostignuća i tehnologija u svim sferama života. Suprotstavljanjem naprednim tehnologijama, od 1970.-tih, i etabliranjem nižih tehnologija, privreda je bila osuđena na propast. Suština produktivnosti je u potencijalu za stvaranje otkrića ili za njihovo prihvatanje na proizvodan način. Stanovništvu je inhibirana sposobnost za razvoj kreativnog potencijala. To se vidi po obrazovnom sistemu. Sa globalizmom i pratećim posledicama razoren je potencijal stanovništva za izražavanje produktivnosti koju bi pokretali nauka i kultura klasicizma. Održavajući, na primer, narode Azije i Južne Amerike, u neznanju i siromaštvu, bez afirmacije klasične kulture, stvoreni su sistemi koji ne mogu sami sebe da održavaju. Razvoj naučno-tehnološke kreativnosti stanovništva zavisi od nacionalnih kultura, kao pokretača ljudi da kreativno razmišljaju o sebi i društvu. Ako se razmišlja samo o jeftinoj radnoj snazi, oslanja se na ljude koji nemaju sposobnost za inovativnost, i tako se ograničava na načine proizvodnje koji ne mogu da generišu neophodni tehnološki i naučni napredak.

Evropsko kulturno nasleđe začelo je sredinom XV veka iz ekumenskog Saveta Firence, a razvilo se kroz dela naslednika ideja Nikolasa od Kuze, poput Leonarda da Vinčija i drugih velikih umova 16. i 17. veka. Deo ovog procesa je i, preko Johana Sebastijana Baha, velika muzička kultura, koja povezuje klasičnu umetničku kulturu sa prapočetkom evropske civilizacije. Ove vrednosti prenošene su, kolonizacijom, širom sveta. Kreativne moći postoje samo u ljudskim bićima. Ta kreativna snaga pokreće naučni i tehnološki, kao i kulturni napredak. Kada se to narušilo, politikom jeftine radne snage i anti-naučnom kulturom koja degradira one koji se njome bave umesto da promoviše njihov razvoj, uništena je kreativnost. Ljudi izražavaju kreativnost kao pojedinci, ali kao pojedinci koji deluju zajedno u određenoj kulturi. Ideja nacionalne mobilizacije, u svrhu kulturnog stremljenja, osnov je podsticanja kreativnosti, u smislu kulturnog stremljenja, koje Lajbnic naziva dinamika, za razliku od kartezijanskih metoda. To je razlog zašto se mora pokrenuti nacija, kao suverena nacija-država, na vestfalijanskim principima – da je i dobrobit drugih naroda u opštem interesu, a da se istovremeno brani sopstveni suverenitet, koji je izvorište svih velikih dostignuća evrocentrističke civilizacije. Nasuprot Savetu Firence, tradicionalisti, koji su u XIV veku uveli Evropu u Mračno doba, pokušali su da suzbiju napredak. Napredak u XV veku bio je u tome što je Lui XI pokrenuo Francusku kao prvu naciju-državu, nakon čega je isti pristup usvojio i Henri VII u Engleskoj. Veoma brzo, oko 1492, dogodila se revizija, proterivanjem etničkih Jevreja iz Španije. Reakcionarna snaga, koja se vezuje za Habsburge, uvela je religijsko ratovanje, što je rađeno i na druge načine, uglavnom iz Venecije. Religijsko ratovanje pocepalo je Evropu od 1492. do Vestafalskog mira, 1648. Nakon pada Konstantinopolja, Nikolas od Kuze, nakon stalnih ratova na Balkanu, primetio je: “Evropa je prokleta ako nastavi ovako. Zato moramo poslati ljude preko okeana, da nađu druge ljude u drugim delovima sveta, i da uspostave odnose sa njima, na kojima možemo da gradimo povratak na principe renesanse.”

U centru evrocentrističke civilizacije su SAD. Oko 1620. počele su prve migracije iz Engleske i Holandije u Severnu Ameriku, koja je kasnije postala Sjedinjene Američke Države. Izvan kontinentalne evropske turbulencije, evropske ideje uticale su i na neke ljude u Engleskoj, koji su je širili. Početkom XVII veka, počinje doseljavanje, posebno Pilgrama, iz Engleske u Novu Englesku. Nakon Vestfalskog mira i porodice iz Francuske počinju planski da naseljavaju Kvebek. Takođe, i veliki broj Nemaca, i Holanđana, krenuo je ka novom svetu. Iza kolonizacije nije bilo izbeglištvo. Ovo su bili pioniri vođeni duhom vođa ekspedicija koji su radili za spas evropske civilizacije od samouništenja. Za Sjedinjene Države može se reći da su čak i pre nego što su postale nacija, imale dinamički karakter. Iz Evrope je, takođe, krenuo i kontra-razvojni talas. Reakcionarne snage iz Španije pokušale su, i značajno uspele, da unište slične naseobine Španaca u Južnoj i Centralnoj Americi. Značaj SAD je u tome da se unutar populacije dinamički prenosi ideja očuvanja najnaprednije evropske kulture na bezbednoj udaljenosti od oligarhijskih problema koji su tada, a i danas, pogađali Evropu. Reakcija iz habsburško-centričnih interesa i delova britanske imperije, a posebno kada su SAD formalizovane 1763, bio je da to treba suzbiti. Prvi udarac došao je od Vilijama Oranskog (nemačkog princa koji je umesto Stjuarta na britanskom tronu) u vidu pokušaja da slomi kolonija u zalivu Masačusec. “Britanski” interes vremenom je počeo da se poistovećuje sa “Britanskom Istočno Indijskom Kompanijom”, koja nije bila britanska koliko nasilna kolonijalna tvorevina uspostavljena kao posebna sila za sebe. Američka buržoaska revolucija i razvoj sistema transkontinentalne železnice doveli su do svetske revolucije. Do 1870.-tih, najveća globalna moć, ekonomski i vojno, bila je sposobnost da se snage i ekonomija transportuju vodenim putem. Zemaljski transport nije bio konkurentan. Karlo Veliki pokušao je da razvije sistem vodenih puteva od Francuske ka istoku u kontinentalnoj Evropi, kako bi ograničio nadmoć saobraćaja vodom britanskog sistema koji je zasnovan na korišćenju pomorske sile za svetsku dominaciju. Kada je Paolo Sarpi, umesto koncentracije pomorske moći u Mediteranu, pomorske kapacitete Venecije, koja je do danas središte procesa finansijske moći, prebacio, kroz Holandski rat, na severne obale Evrope, moć je iskrsla u Holandiji, koja je postala ogranak korumpiranih venecijanskih finansija. To je postala središna tačka stvaranja nečega što je poznato kao Britanska imperija, koja nije britanska, već severna verzija finansijske imperije Venecije. Razvoj sistema transkontinentalne železnice u SAD, integrisao je Sjedinjene Države kao nacionalnu teritoriju. Jedna od vodećih reakcija bila Oto fon Bizmarka u Pruskoj, slično reakciji u Francuskoj nakon 1870. - došlo je do razvoja transkontinentalnog sistema železnice i u Evropi, koji je integrisao kontinent nacionalnih teritorija do nivoa efikasnosti kome pomorska moć nije mogla parirati. U tome mnogi vide uzroke I Svetskog rata – kao pokušaja anuliranja posledica razvoja transkontinentalnog železničkog sistema u Evroaziji. To je bila centralna tema tada, a to je tema i danas. Od svog nastanka Sjedinjene Države počivale su na postulatu: ne volimo oligarhe, imali smo ih predugo u Evropi, potrebno nam je nacionalno vođstvo, koje razume ideju misije renesanse – spasimo evropsku kulturu od same sebe, transplantacijom najboljih delova drugde, kao saveznik onih snaga u Evropi koje nastoje da spasu Evropu. Ta odlika opstaje ugrađeni dinamički kvalitet SAD kao nacije, čak i danas. Potrebni su nam nacionalni patrioti kao vođe, a ne oligarsi, i ne ljudi zbog srodstva ili drugih veza.

Na međunarodnom planu, današnja liderska misija je: pronaći partnere u svim delovima sveta sa kojima bi se ušlo u saradnju, u zajedničkom cilju, ali sa stajališta različitih kultura. Ljudi mogu da se razvijaju samo u okviru nacionalnih kultura, i zato moraju da se dinamički razvijaju u okviru nacionalnih kultura. Savezništvo se mora uspostaviti među nacijama koje su reprezentativne i voljne za ostvarenje opšteg cilja, a pre svih u SAD, Rusiji, Kini i Indiji. Dugoročno obvezivanje podrazumeva 80-100 godina, jer se ciljevi, u smislu kapitalnih investicija i investicija u razvoj ljudi, broje se generacijama. Svrha združenog napora je da se podigne proizvodna moć populacije, kroz kombinaciju relevantnih oblika infrastrukturnog razvoja iz kojih proističe proizvodna moć, a iznad svega kulturni samo-razvitak stanovništva u okviru svojih nacionalnih kultura.

Suočeni smo sa strukturnom preprekom. Do pre nekoliko desetina godina, porodična organizacija uključivala je više generacija, a danas se i ista generacija svojom voljom održava zajedno, i ljudi više o svojim roditeljima ne razmišljaju na način na koji je to bilo do skora. Porodica je funkcionisala kao specifični generator društvenih ciljeva – u smislu da su se ljudi osvrtali u prošlost i bližnjima. Za protekle četiri decenije prošli smo kulturnu regresiju, koju je neophodno preokrenuti kako bi oživeli osećaj za tradiciju i vrline koje bi bile objedinjujući činilac u približavanju nacija. Ostaje da se nadamo da će Evropa odbaciti ideju birokratskog, monetarističkog globalizma, i vratiti se sistemu zajedničke civilizacije i kulturnim vrednostima suverenih nacija-država, sposobnih da donose sopstvene odluke o formiranju kapitala i generisanju kredita. Problem je što svetom dominira medijska psiho-politika, koja je u funkciji interesa sistema međunarodnih bankara, posebno njujorških i londonskih. Moramo se osloboditi ideje da novac, u bilo kom vidu, predstavlja vrednost dobara i usluga. Potreban je sistem fiksne razmene, u kome monetarne operacije i krediti neće biti podložni kursnim fluktuacijama. Bez toga nema perspektive globalnog razvoja. Ekonomiste kejnsijance trebalo bi razobličiti kao imperijaliste. Sam Kejns je 1937. pisao da su prilike u tadašnjoj Nemačkoj pogodnije za njegove ideje no bilo gde drugde. Svetu nije potreban centralizovan monetarni sistem, zato što podrazumeva suzbijanje inicijativa i nacije ne mogu da uspostave svoj sistem kreditiranja. Postojećim međunarodnim monetarnim sistemom dominira stil bankarstva, koji koristi vlade i njihove nominalne valute u okviru aranžmana kojima upravljaju međunarodne monetarne sile, koje su obični privatni interesi. Moramo se okrenuti kreditnom sistemu u kome će novac biti stvaran osim suverenim aktima vlada. U tom slučaju, novac stvoren u vidu kredita mogao bi da se monetarizuje, po zakonu država, kao novac, čime bi se podstakla odgovornost.

Najviše zla u svetu potiče od međunarodne trgovine drogom. Neuspeh nacija da se suprotstave ovoj pojavi jedan je od suštinskih međunarodnih problema. Trafiking droge obavlja na isti način kao kada je anglo-holandski kapital krajem 18. veka uspostavio ovu operaciju. Danas, u Avganistanu, gde se proizvodi sirovina za heroin, proizvođačka vrednost je $500-600 dolara. Dok stigne do potrošača u Evropi i SAD vrednost raste hiljadu puta. Čitava Južna Amerika, izuzev Kolumbije, trenutno je posvećena programu legalizacije droge. Strateški problem čovečanstva, od jugoistočne Azije nadalje, u velikoj meri je trafiking droge. Krajnje je vreme da prestanu kompromisi sa trafikantima. Ne sme biti kanala legalizacije posla ni prihoda. Mora se zaustaviti prelaz droge preko granica, i mora se napasti izvor prihoda i moći međunarodnih trafikanata droge. Trafiking se mora tretirati kao zločin protiv čovečnosti. To znači suprotstavljanje imperiji koja kontroliše ljude poput Džordža Soroša i međunarodnih bankara, u pranju i plasmanu novca. Vojna sila trebalo bi da bude činilac u borbi pritiv trafikinga droge. Treba shvatiti da je trafiking glavni neprijatelj civilizacije. Ako se eksponira i suprotstavi politici koja koristi trafiking, i ako se ona skrši, samo tako je moguće uspostaviti normalne međunarodne odnose. Zbog moći koju u današnjem svetskom ekonomskom poretku ima novac, niko ne pokušava da suzbije aktivnost za koju se povezuje najveći deo ilegalnog novca u opticaju. To je središte resursa za brojne političke operacije. Finansijsko tržište mora prestati da bude kockarnica, i mora se zabraniti tržište derivata. Ukoliko se ukine tržište derivata i međunarodni trafiking droge, osnovni problem dannjice dovodi se u stanje rešivosti. Radi ovog cilja neophodna je dugoročna ekonomska saradnja sa drugim nacijama na suprotstavljanju ovim pojavama.

Srbija mora da se skoncentriše na razvoj sposobnosti da gradi u investicionom ciklusu 15-25 godina. Moderni železnički i vodoprivredni sistemi, nesporno će biti deo globalne evroazijske mreže do koje će doći u XXI veku. Energetsku orijentaciju trebalo bi temeljno preispitati i opredeliti se. Bez adekvatne energetske orijentacije Srbija neće biti u mogućnosti da apsorbuje nove tehnologije, sa svim posledicama koje proizilaze iz toga. Za uspostavljenim strateškim ciljevima, sledi obrazovanje stanovništva. Bez toga nema usvajanja novih tehnologija ni njihove proizvodne primene. Za sve to, nužno je da Srbija bude nacija-država, a ne etnički ustrojena zajednica. Za početak moguće je uspostaviti bankarsku operaciju za stambenu izgradnju. Banke se moraju vezati svojom odgovornošću za realizaciju, i zatim iz sistemski zaštititi od rizičnih poslova i od rizika nelikvidnosti. Problem za ovakav pristup je moćan politički uticaj novca, koji ne odražava društvene interese. Iz razobličavanja značaja investicija proisteklo bi ispunjenje realne uloge bankarstva.

Vlada izjavljuje da svojim merama nastoji da postigne stabilnost i, koliko je moguće, razvoj, ali je izvesno da to neće moći da postigne vraćanjem na stanje koje je uzrokovalo krizu, nego stvaranjem uslova koji će pokrenuti privredu, odnosno fizičku ekonomiju. Da bi se došlo do pokretačke situacije potrebno je osloboditi kapital, rad i resurse, kako bi se ostvarila njihova najproduktivnija upotreba na tržištu. Trebalo bi omogućiti da se izvrši restruktuiranje, ma kako ono izgledalo bolno za vodeće tajkune i za građane. To je način da se iz krize izađe uspravno. Država Srbija radi suprotno od onoga što bi trebalo: državnom intervencijom vlasti destimulišu tržišne mehanizme u pokušaju da vrate stanje koje je dovelo do krize. Ona nastoji da održi postojeći nivo privredne aktivnosti, da spreče otpuštanja, zatvaranje firmi, itd, iako su to procesi kroz koje bi trebalo da se postignu novi, produktivni, načini korišćenja resursa. Ovoliko znaju čak i naši stručnjaci – dakle razlozi ostaju u somenu politike.

Nekoliko ideja ubrzalo bi privredni razvoj:
- Realna moneta
Inflacija iznad projektovane dokaz je da Narodna banka ne može da garantuje stabilnost valute. Nema garancije da će obuzdavanje inflacije biti prioritet guvernera. Moguće rešenje bilo bi prelazak na evro, jer Evropska centralna banka ima kredibilitet koji NBS nema. EU nema mehanizam a da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije. Ukoliko bi to bio problem, rešenje bi bilo ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan postao bi nacionalna valuta po inerciji, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog tržišta novca, kao merne jedinice i. Bio bi to kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji, po mantri: izvoz je dobar, uvoz je loš, pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i podsticati izvoz. Evroizacijom taj besmisleni argument bio bi diskreditovan.
- Slobodna trgovina
Iako je situacija znatno bolja nego kada je uvoz mnogih proizvoda bio moguć samo po odobrenju nekog ministarstva u vidu kontigenata, trebalo bi razmotriti hitno uklanjanja nekih ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast:
- Ukidanje netržišnih regulacija. Primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe u
Srbiji je benzin skuplji i nekvalitetniji nego u regionu, pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je netačan. Takođe smo primorani da trošimo prevaziđene derivate (benzin sa olovom i dizel sa visokim sadržajem sumpora) koji štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer je ukidanje zabrane izvoza žita a i brašna. Vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost. Da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako samo deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze.
- Privatizacija javnih preduzeća. Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti je zabluda. Iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli, do sada bi to već uradili. Kako je cena buduće vrednosti preduzeća ukalkulisana u cenu prodaje, nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije odlaže se konkurencija a time i niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je primer. Dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Dobar primer je mobilna telefonija. Od kada postoji konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena.
- Ukidanje carina. Srbija ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi, pod izgovorom da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše stranim proizvođačima. Srpski proizvodi nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza i to je dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode. Vlada uvodi carine da bi, navodno, zaštitila domaće proizvođače od konkurencije, a kada domaći proizvođači koriste carine, Vlada ih okrivi za monopolsko ponašanje. Niske carine su najbolja antimonopolska politika.
- Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima. Vlada vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije, na primer, ne zarađuju dovoljno ni da pokriju troškove održavanje a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usluga koju železnica pruža je više nego smešna. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bila bi privatizacija usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.
- Manje redistribucije, više izbora. Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji, velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i omogućile smanjenje poreza, poput:
Reforma penzionog sistema. Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom Fondu PIO. Ovo je neodrživo jer Srbija ima veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova reforma garantovala bi zaposlenima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulžiti u reformu penzionog sistema umesto u promašaj od Nacionalnog investicionog plana.
Reforma zdravstvenog sistema. Nijedna vlada od 2000. nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema. Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako niko nije zadovoljan stanjem u srpskom zdravstvu. Trošak zdravstvenog osiguranja je ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili hrabriju vladu.
Reforma obrazovnog sistema. Obrazovanje je kapitalac u budžetu. Ako je privatno školstvo u Srbiji danas utopija, onda bi morali zahtevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa se ne postiže menjanjem nastavnog programa. Reforma obrazovanja podrazumeva uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju prebivalištem. Škole za koje postoji veća tražnja dobijale bi više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja. Bolje škole, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca, i rasle bi dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam rešio bi problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Ako bi roditelji dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima, to bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno i spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja. Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatni fakulteti moraju da se plaćaju. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, državni i privatni fakulteti rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Ne postoji jasan brend bilo koje ustanove obrazovanja ni privatnih ni državnih. Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, studentima treba omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele, i u inostranstvu. Kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika ne bude uzimano za obrazovanje i ministarstvo prosvete bude ukinuto, vaučerizacija bi bila bespotrebna. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se prodaje obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.

Većina neophodnih reformi neće biti sprovedena u Srbiji dokle god građani Srbije glasaju u zavisno od nametnutih tema, a ne od svog interesa, pa stranke neće ni biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da poremete postojeće odnose, u kojima udobno egzistiraju, i zaokruže funkcionalan privredni sistem i unaprede životni standard. Ovoliko znaju čak i naši građani – ali sluđeni, kao i čitav svet, aristokratskom podmetačinom, u vidu socijalizma, usmerenom da uništi srednji, buržoaski sloj, umrtvljeni preživljavaju očajničke eksperimente, ne više benigne, zemljoposedničke, već maligne finansijske elite koja nastoji da se učvrsti kao aristokratski stalež, po cenu propasti planete, ali i malih nacija, poput Srbije.