Otkako je počela globalna ekonomska kriza, sve češće kupovina i potrošnja nameću se kao patriotska dužnost. Pokušava se podići utisak nacionalne javnosti da može da doprinose očuvanju zaposlenosti, podržavanjem nekog u proizvodnjom lancu, što bi trebalo da podigne produktivnost, a zatim i zaposlenost. Usmeravanje tražnje na domaću robu moglo bi da pomogne da se poveća proizvodnja u zemlji. Ekonomski nacionalizam ima i negativne aspekte: prvo, podstiče se manja efikasnost, jer se kupuje skuplji, ako je domaći, umesto uvozni, jeftiniji ili bolji, proizvod; i drugo, što je još gore, ako druge zemlje budu sledile taj primer, neće biti kupaca za izvoz. Zato je opasno ako bi krilatica "kupuj domaće" postala deo ekonomske politike neke vlade. To bi rezultiralo ne-ekonomskim odlukama firmi, a postojao bi i rizik da druge zemlje preduzmu slične poteze. U krizi, građani su još otporniji od proizvođača na pozive da "kupuju domaće" jer su više prinuđeni da tragaju za što jeftinijom robom i uslugama.
Poseta slovenačkog premijera, Pahora, u zvaničnu posetu Srbiji, ima širi simbolički značaj, jer je to njegova prva poseta zemlji u regionu otkako je stupio na dužnost. Pahor je naglasio da je izabrao Srbiju za prvu zvaničnu posetu u regionu jer Slovenija Srbiju smatra bitnim faktorom za regionalnu stabilnost. Premijeri Srbije i Slovenije razgovorali su i o ekonomskoj saradnji, i Pahor je ocenio da je posetom "otvoreno novo poglavlje u odnosima koji će se odvijati na političkom, ekonomskom i svim drugim planovima". Dva premijera učestvovala su i na privrednom forumu dve zemlje, na kome je predsednik Privredne komore Srbije, Miloš Bugarin, istakao je da Srbija beleži minus od oko 150 miliona u spoljnotroginskoj razmeni od milijardu i dvesta miliona dolara, ali da su veći problem od toga poslednji pokazatelji efekata krize – iako manji (uprkos tome što je Srbija četiri puta veća) srpski izvoz u Sloveniju opao je za 55%, a, inače veći, slovenački izvoz u Srbiju pao je za samo 18%.
Svaka strateška odluka, uključujući i opredeljenje za ekonomsku politiku, ima svoje dobre i svoje loše strane, ali najgore je kada se nema nikakva vizija već se odluke ad hok, i nauštrb opštih, a za račun užih ciljeva, a u konkretnom slučaju, sa Slovenijom – za račun širenja “Delte”, radi čega se dogovorilo “bratimljenje” Beograda i Ljubljane, i za račun marketinga vlade, u vidu podrške Slovenije za marginalno značajno stavljanje Srbije na belu šengensku listu. Ono što srpska vlada uporno zanemaruje jeste da ako nema proizvodnje i tržišta usluga, nema šta ni da se izvozi, te onda je rasprodaja tržišta, poput cementa, šećera i sličnih roba, samo za vlasnike kapitala koji dobit iznose iz zemlje, a zemlja ostaje bez investicija i prinuđena je da na teret građana gradi infrastrukturu za korist vlasnika kapitala koji će dobit i dalje iznositi iz zemlje. U takvim uslovima nema stabilnosti, a kamoli razvoja.
Nema savršene odluke, ali kako drugačije objasniti da u Srbiji uporno izostaje druga faza tranzicije – grinfild investicije i otvaranje novih malih i srednjih preduzeća?
Нема коментара:
Постави коментар