Zlo birokratskog elitizma

                                                                    Foto: nokhoog_buchachon/FreeDigitalPhotos.net

„Jednakost u mogućnostima, ne i u ishodima“ je neutralna fraza i zvuči skoro bez značenja, ali u sebi sadrži suštinu politike, kao odnosa interesa i sile. Zanemarivanje tog pristupa vodi u birokratski elitizam, koji nikada i nigde nije imao dobro ishodište.

U svojoj knjizi „Pobuna elita: i izdaja demokratije“, Kristofer Laš 1994. godine piše o globalnoj i potpuno neodgovornoj eliti.  Po njemu, u „nove elite“, koje danas vladaju nacionalnim društvima, spadaju menadžeri i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama, za koje kaže: „To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza... i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija“. Kristofer Laš proročanski je zaključio da „...glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu društvene hijerarhije (nove hijerarhije mozgova), ne od masa“. Na javnoj sceni, ne čuje se da neko citira Laša.

Svima su puna usta Maksa Vebera, koji je postavio teorijski stub moderne političke sociologije, po kojoj se u modernom društvu težište pomera sa harizmatskog ka racionalnom obliku legalne birokratske vlasti. On je lansirao tezu da je, zbog porasta kompleksnosti društava i usložnjavanje problema upravljanja i vladanja u  kojoj su političari u parlamentarnoj demokratiji sve više diletanti pred ekspertskim analizama činovništva na najodgovornijim pozicijama u administraciji, birokratska uprava oblik vršenja vlasti koji može na dugi rok postići najveću efikasnost i racionalnost.

Problem je što je Veber pomerio težište sa shvatanja demokratije kao načina direktne ili posredne vladavine naroda na koncept instrumentalne demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor političkih vođa. Pri tome, on birokratiji pripisuje sposobnost trajnog samoobnavljanja strukture moći, koja ne zavisi mnogo od tipa režima i karaktera političkih aktera i tvrdi da posedovanje sredstava upravljanja može biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao osnove političke moći.

Zenit koncentracije sredstava administracije Veber vidi u socijalističkom društvu, i sam konstatujući, „uz najstrašnije posledice po individuu“. Zbog toga, teorije elita nastoje da pomire elitističko posedovanje i distribuciju političke moći sa racionalnom potrebom za demokratskim karakterom političkih sistema.

Sociolozi su iznašli modalitete da obrazlože objektivnu svrhu postojanja svakog oblika privilegovanog staleža. Tako, Žak Kenen-Iter diferencira elitu na: elite vrednosti, koje se formiraju prihvatanjem preovlađujućeg sistema vrednosti putem obrazovanja i vaspitanja; elite izvođenja, koje podrazumevaju da je najčešće reč o veštini izvođenja, a ne samo ostvarenja; elite po položaju, koje se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzimaju u nekoj strukturi; elite moći, koje se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku moć stvarno poseduju njeni pripadnici; i elite funkcije, koje svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vrše.

Nakon što je Mihail Vozlenski je 1980. godine objavio knjigu „Nomenklatura“, taj termin je ušao u upotrebu da označi profesionalno političko-upravljački sloj čija je osnovna karakteristika dominacija ideološko-političke podobnosti kao kriterijuma za ulazak u političku elitu. Vremenom, ma koliko se nomenklatura u početku vezivala za zemlje tzv. realnog socijalizma, ispostavilo se da su se i savremena neoliberalna društva uklopila u takav obrazac elite, koji Veber i njegovi sledbenici prihvataju.

Posledice prihvatanja Veberovog poimanja danas pouzdano znamo. S jedne strane, nesporni uzrok kraha zemalja realnog socijalizma je odbojnost socijalističke birokratske elite da usvoji neophodnost demokratske raspodele strukture moći i odlučivanja. Takođe, i aktuelna svetska ekonomska i finansijska kriza je posledica neodgovornog i pohlepnog ponašanja vladajućih finansijskih, političkih i birokratskih elita u najrazvijenijim zemljama neoliberalnog sveta.

Upravo primere društava birokratskog elitizma, obrazlagane idejama Maksa Vebera, nastoji da sledi i najveći deo finansijske, administrativne i političke vrhuške u našoj zemlji. A kuda to vodi, znamo iz istorije i prakse.