Rizik koncepta neoliberalizma

                                                                 Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net 

Osamdesetih godina XX veka, u razvijenim evropskim zemljama kapitalizam je dostigao fazu socijalne države, u okviru koje su zdravstveno i penzijsko osiguranje i dostupnost obrazovanja bili demokratski standard, koji obezbeđuje meritokratski poredak i relativnu jednakost prilika. 

Nakon pada Berlinskog zida, ostalo je kao dominantno stanovište da se ljudska dobrobit najbolje može unaprediti ako političko-ekonomska praksa oslobađa individualne preduzetničke slobode i veštine, a institucionalni okvir štiti pravo privatne svojine, slobodno tržište i slobodnu trgovinu. Ali, razvijeni svet se, do danas, promenio - vrednosno.

Promena je uočljiva u ulozi države. Ona je svedena na svoju funkciju s početka industrijalizacije - da stvori i očuva institucionalni okvir prikladan za neograničenu slobodu kapitala i neograničenu kontrolu svega ostalog. Tako, država mora da garantuje kvalitet i integritet novca, mora da uspostavi vojne, odbrambene, policijske i pravne strukture i funkcije potrebne da se obezbede prava privatne svojine i da garantuje, ako je potrebno i silom, postojanje otvorenog tržišta, ali ne mora da ima socijalnu funkciju.

Izvan ovih ciljeva, uverenje koje šire globalističke organizacije je države ne bi trebalo da se angažuju, a državne intervencije na tržištu, kada je jednom stvoreno, moraju biti minimalne zato što država ne može imati dovoljno informacija da tumači tržišne signale (cene) i zato što će, posebno u demokratskim uređenjima, moćne interesne grupe njene intervencije neminovno izobličiti i navući u sopstvenu korist.

Ta vrednosna promena ispoljava se u nekoliko ravni. Prvo, čak i u oblastima za koje se smatralo da nisu tržišne, poput javnih službi, vode, obrazovanja, zdravsvtvene zaštite, socijalne zaštite, ili zaštite životne sredine, nameće se imperativ stvaranja tržišta, ako je potrebno i akcijom države. Drugo, dostignuti standardi socijalne države su u okviru uspostavljanja kontrole nad raspoloživim kapitalom, postali predmet privatizacije. Treće, model liberalne demokratije kao prepreka samovlasti adaptirao se u birokratski elitizam, zasnovan na informacionom monopolu, koji se opravdava navodnom „stručnošću“.

Vraćeni smo u državni model sličan onom iz perioda prvobitne akumulacije. Taj „kontinuitet“ liberalizma koji postoji kao potpuno različit od tradicionalnih liberalnih politika i vrednosti, opisuje se kao fenomen neoliberalizma. U neoliberalna se ubrajaju uređenja u rasponu od reganizma i tačerizma, koji se smatraju inicijalnim neoliberalnim konceptima, do kineskog socijalizma. Pri tomre, neka od globalno konkurentnih neoliberalnih društava u stvari uopšte nisu liberalna, a neka su čak i anti-liberalna i autokratska.

Neoliberalizam se doživljava kao politička filozofija koja prioritet daje individualnim slobodama i pravu na privatnu imovinu. Međutim, u praksi se susrećemo sa rasponom pristupa, vezano za etičke osnove i za normativne zaključke. Tako se susrećemo sa filozofskim rasponom od anarho-liberalizma, koji zagovara potpuno ukidanje svih vlada, do kvazi-liberalizma, koji zagovara minimalne funkcije nacionalnih vlada.

Međutim, neoliberalizam nije ideologija, nego skup teorijskih opravdanja različitih političko-ekonomskih praksi, uglavnom u funkciji opravdanja globalnih monopola i dominacije. Sam naziv navodi na pogrešan pristup, jer očigledno je da nema veze, ni korelacije, između neoliberalnih praksi i liberalizma. 

Kao koncept, neoliberalizam predstavlja pokušaj da se obrazloži dominacija na osnovu posedovanja novca i kontrole nad novčanim tokovima. On zanemaruje vrednost rada, marginalizuje odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tom smislu, on sadrži implicitnu moralnu vrlinu: dobra i sposobna je osoba koja obezbedi pristup tržištima i da na njima deluje kao kompetentan učesnik.

Posledica tog pristupa jeste da su zagovornici neoliberalizma skeptični prema demokratiji. Oni ispolljavaju samoživu potrebu da, ukoliko demokratske procedure usporavaju neoliberalne promene, ili ako ugrožavaju individualnu komercijalnu nezajažljivost, te procedure treba zaobići, vladavinom „stručnjaka“ ili pravnim procedurama stvorenim specijalno u te svrhe. 

Za većinu, neoliberalizam predstavlja odustajanje od društva koje bi karakterisala demokratska vladavina, kojem smo se nadali, a prihvatanje novog oblika društva lišenog uslova za politiku, zbog nametnutih političkih reformi inspirisanih ne unapređenjem ljudske dobrobiti, već   dominacijom kapitala, često u nekoj od njegovih imaginarnih formi.