Destrukcija društvene zajednice u Srbiji proizvela je posledicu koja uništava konkkurentsku sposobnost nacije, kao celine. Opšta je pojava da se regrutacija kadrova u svim oblastima života i njihova prohodnost, uključujući i partije, sprovodi na nivou porekla, a ne na osnovu kvaliteta. Tako imamo primere raznih lobija (čačanski, užički, bosanski, crnogorski, južnjački, kosovski, krajiški) koji se razgranavaju, okupirajući na sopstvenoj razini životni prostor i suzbijajući svaku zdravu konkurenciju čak i u javnim poslovima.
Suzbijanje kadrovske konkurencije relativizuje obrazovanje i lične sposobnosti i podstiče negativnu selekciju. Ovo je tipična odlika plemenskih društava, ali ne priliči razvijenoj naciji koja ima aspiracije da učestvuje u svetskoj podeli rada. Posledica ove pojave je pustošenje sredina izvan centara (prevashodno Beograda) jer svi nastoje da rodbinu i poznanike dovedu u Beograd, ne birajući sredstva za lično napredovanje, uprkos nekad čak i nepostojanju osnovnih uslova za obavljanje javnih poslova.
Selekcija kadrova mora se obavljati kroz školski sistem, koji će negovati karakterne i takmičarski orijentisane pojedince, sa radnim navikama. Naknadno obrazovanje koje nije vezano za delatnost trebalo bi suzbiti, kao pojavu koja stvara veštačke kadrove. Pre svega trebalo bi pod striktnu kontrolu podvesti sve javne poslove i utvrditi obavezu raspisivanja javnih konkursa. Srbija nema vremena da stalno čeka da se nove generacije preambicioznih ali nedovoljno sposobnih ljudi obučavaju za obavljanje poslova za koje ih poreski obveznici plaćaju. Duh plemena i lokalnih vođa trebalo bi prepustiti lokalnim dostignućima, ali ne na teret svih građana.
Нема коментара:
Постави коментар