Praksa borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji izmenila je sam pojam ove kovanice u smislu da je fokusirana na udruživanje više nego na maskiranje kriminalnih aktivnosti. Posledica ove, naizgled, površne promene fokusa rezultirala je time da u državi sa visokom ne samo percepcijom već očigledno raširenom korupcijom nemamo slučajeve presecanja aktivnosti nosilaca javnih poslova koji omogućavaju kriminalne aktivnosti u tu svrhu udruženim počiniocima. Zbog toga, nakon propagandnih efekata putne, stečajne, bankarske i drugih "mafija" ostaje osećaj da je gonjenje selektivno jer se u primerima javnih službenika redovno radi o licima koja su bila pod hijerarhijskom kontrolom (u slučaju suda - neposredno višeg suda, u slučaju naplate putarine - službe kontrole javnog preduzeća, u slučaju viceguvernera - guvernera, itsl.). Teško je pouzdano tvrditi kako će se svi ti postupci okončati, tim pre što su pritvori za osumnjičene izuzetno dugački i da specijalni tužilac i policija više pažnje posvećuju marketingu nego urednoj istrazi, koja je redovno spora i puna nejasnih zaključaka. Ono što je bitno, sa stanovišta građanske bezbednosti jeste pitanje gde je čvorište prikupljanja podataka indikativnih za postojanje organizovanog kriminalnog udruživanja u državnim organima.
Analiza propisa o državnom uređenju, krivičnom pravu i postupku, ukazuje da je samo jedan organ nadležan za kontra-obaveštajnu i bezbednosnu zaštitu državnih organa, a to je Bezbednosno-informativna agencija (izuzev u sistemu odbrane, gde je za to nadležna Vojno-bezbednosna agencija, ministarstva odbrane). Praktično, to znači da organi koji se bave istraživanjem same pojave, bilo policija bilo organi bezbednosti, moraju prikupljanje podataka, kao i primenu mera i radnji, vršiti preko BIA (odnosno VBA). Teško je zamisliti da bilo koji ambiciozan agent ili policajac nema volju da svoje istraživanje ili rasvetljavanje ne okonča do najvišeg mogućeg nivoa. Problem je, prema saznanjima instituta Paralaks, u tome što se podaci kada se dođe do državnog organa moraju sliti u upravu za bezbednosnu zaštitu BIA i državnih organa, koja je odgovorna samo direktoru agencije, koji je i sam politička ličnost jer se imenuje u postupku koji se primenjuje za pomoćnike ministara bez saglasnosti skupštine ili šefa države. To znači da pre nego što se uđe u istražne radnje, moguće je rasvetljavati postojanje organizovane kriminalne grupe do nivoa dok se ne dođe do počinioca u državnim organima. U situaciji dugotrajnih pritvora i medijske kampanje, efekat koji se postiže je taj da se zaboravlja da institucionalizovana kriminalna mreža ne može postojatibez znanja i saglasnosti nadležnih u samoj instituciji koja obezbeđuje mogućnost permanentnog vršenja istog tipa nedozvoljenih aktivnosti, i podele dobiti.
Drugi problem koji proističe iz ovakve postavke suprotstavljanja organizovanom kriminalu je da podaci koji se ukrštaju na jednom mestu omogućavaju imaocima informacija da, mimo procesnih nadležnosti i voluntaristički, usmeravaju buduću istragu, ali i da budu u prilici da njima raspolažu u skladu sa sopstvenim, nelegitimisanim, političkim interesima, stvarajući na personalnim nivoima međustranačke sprege, što ostavlja, na žalost, utisak politizacije službe.
Tako je moguće da se poslanici prisluškuju pod vidom primene mera prema "albanskim lobistima", da se šef partije obaveštava da će njegov član biti sa koferom mita, da kontrolor naplate i rukovodilac nisu odgovorni za nelegalnu naplatu... Ovaj problem pojačan je od kada je za šefa službe bezbednosti postavljena politička ličnost bez profesionalnog iskustva, koja je prirodno svoj položaj, nelegalan samom činjenicom da je strani državljanin i osumnjičen za udruživanje u atentatu na srpskog premijera, koristio za održavanje svojih političkih pozicija.
Efekti koji se postižu podsećaju na nekadašnju SDB. Naime, i tada šefa službe nije postavljala država, već partija. Takođe je i tada, među političkim neistomišljenicima, pravljena mreža sopstvenih "disidenata" poznatih po tome što su dobro prolazili iako su bili "protivnici". Jedina razlika je u tome što je tada organizovani kriminal tolerisan kada se radi u inostranstvu, a danas je postao oruđe za unutrašnju političku borbu.
Нема коментара:
Постави коментар