Davne 1991. godine državna bezbednost Srbije otkrila je da vojna KOS vrbuje, preko gradskog SUP-a Beograd, državljane Srbije, tako što licima koji imaju zabranu na izdavanje pasoša u drugom stepenu omogućuje dobijanje putne isprave. Čudnim spletom okolnosti u ovoj aferi izvršilac posla (protiv Srbije) bio je advokat Nebojša Pavlović. Razotkrivanje ove bezbednosne igranke sprečio je srpski ministar poilicije, Radmilo Bogdanović, nekim slučajem istovremeno i sa kancelarijom zamenika ministra odbrane (i sam bivši šef poslova granice, za strance i putne isprave u Jagodini). Kulminacija je bilo suđenje poznatom kriminalcu Darku Ašaninu i otkriće da je radio za saveznu službu (normalno, mimo i protiv organa Srbije).
Iako je sve ovo bilo poznato, isti sistem opstao je kroz sve transformacije i konačno ostanak same Srbije (u kojoj nismo doživeli proslavu ponovnog sticanja samostalnosti) da bi advokat Nebojša Pavlović bio, pred kraj karijere, uhapšen zbog kanala korupcije službenika policije, kao da su mogli da se neprimetno samoorganizuju. Obrazloženje kako je policija više meseci razotkrivala ovu operaciju, jasno ne samo Pavlovićevu, pada u vodu pred činjenicom da je sve to odavno poznato javnosti. Pitanje je da li će Pavlovića neko zameniti u lancu, i zašto je mreža pokidana baš na šavovima u Jagodini, Beogradu i Šapcu na kojima je pokidana. Problem je što je mreža suviše isprepletena i što terajući jedno, u pregovaračkoj euforiji oko sastavljanja Vlade, isteralo se da su mnogi kriminalci oslobođeni od posledica dela razotkrivenih u akciji „Sablja“.
Upadljivo je da su najeksponiranija lica, za čije oslobađanje se vodi istraga uhapšena u akciji Sablja, i da nisu odgovarali za dela koja se sada ispostavlja da su osnovano hapšeni. Da li je možda sličan slučaj neodgovornosti Radeta Bulatovića, Borislava Mikelića, Ace Tomića, i oni su pušteni a da nije jasno da su nevini. Zato možda nije čudna ni kohabitacija, ni idejna neprofilacija ni nefunkcionisanje institucija, ni mnogi toga na šta smo tokom dvogodišnjeg rada ukazivali, a posebno neracionalno prihvatanje odgovornosti Srbije za diplomatske i vojne postupke i odluke bivše savezne države. Ono što jeste čudno je da je retorika ovih ljudi često toliko otvoreno i neracionalno etnocentrična da u samoj Srbiji karikira osećaj srpskog nacionalizma i predstavlja ga kao negativan i iracionalan, a da uprkos tome opstaje.
Нема коментара:
Постави коментар