U Srbiji strasti podižu hapšenja, privođenja, i najave hapšenja. Mediji preuzmu ulogu policije, tužioca i suda, ali ne isprate ko zbog nedostatka dokaza i propusta u istrazi izađe na slobodu. Ulog je veći kada se, uz pripadnike dozirano otkrivanih mafija, privode ugledni građani. To što je neko uhapšen ne znači da je učinio krivično delo. Ustavno pravo građanina je da se smatra nevin dok se odlukom suda ne utvrdi suprotno. Ideja da bi narod trebalo da likuje zato što je neko lišen slobode, liči na koncept javnog kažnjavanja. U pravnoj državi postoje organi koji društvo štite od kriminala i oni moraju da postupaju po zakonu. Ako nije pokrenut krivični postupak, policija i javni tužilac nemaju pravo da najavljuju hapšenje. To je i kriminalistički pogrešno jer osumnjičenom omogućava skrivanje, bekstvo i uništavanje dokaza. Нajava hapšenja, kriminalistički može biti opravdana samo da se osumnjičeni navede na grešku, ali i tu treba biti vrlo oprezan. Legitimno je najaviti obračun s kriminalom, ali pretiti treba samo kad postoje valjani dokazi i kad je izvesno da će kriminalna grupa biti razbijena. Kad je osumnjičeni zakonito lišen slobode znači da je policija efikasna i da se pravni sistem suprotstavlja kriminalu. Važno je da ima dovoljno dokaza kad se lice hapsi i kad se protiv njega pokreće krivični postupak. Najave hapšenja nisu pravna kategorija i posledica su senzacionalističkog pristupa. Ponekad im je svrha obračun s političkim oponentima ili lični obračun. Političari ne smeju da budu iznad ni ispod zakona, ali najave hapšenja političara, preko izabranih medija, postaju zabava za narod.
Ukoliko se istraga sprovede valjano, krivični postupak će biti efikasan. Propusti u istrazi teško se naknadno ispravljaju. Ishitrena hapšenja kompromituju policiju i pravosuđe. Bolje je krenuti u akciju kad ima dovoljno dokaza. Sam pritisak nije zakonski razlog za pritvor. Pritvor je mera koja se mora zasnivati na zakonskom razlogu i čije trajanje mora biti ograničeno njegovom svrhom - mora se ukinuti čim prestane razlog zbog koga je određen. Javnost pritvor pogrešno poistovećuje s kaznom, ili izvlači pogrešan zaključak da će pritvoreni biti osuđen. Kad se krivični postupak pokrene protiv nekog ko je bio deo pravosuđa, to izaziva ozbiljne posledice. Mora da važi pravilo da se istina može utvrditi samo pravnosnažnom odlukom suda. Bez obzira na moguće greške pojedinaca u pravosuđu ili podleganje pritiscima ili druge zloupotrebe, svaka krivica mora da bude dokazana i uvek individualna. Država je dužna da stvori uslove da pravosudni sistem zaista deluje nezavisno. Iskustvo pokazuje da su u pozadini većine zloupotreba u pravosuđu vezanih sa organizovani kriminal - ljudi „iz senke“, tj. određene političke figure. Svako krivično delo nosi određeni stepen društvene opasnosti, ali ono najteže pogađa žrtvu. Ako krivično delo učini neko zadužen da štiti građane, ili neko iz vlasti, ono ima dodatnu težinu. Ako je učinjeno radi pomoći nosiocima organizovanog kriminala, ono stiče i dodatnu opasnosti po društvo i pravni sistem. U istrazi „političke pozadine“ atentata na Zorana Đinđića, radi se o izvršiocima, saizvršiocima, podstrekačima ili pomagačima. Ko je imao takvu ulogu mora krivično da odgovara, bez obzira na političku funkciju. Mora se učiniti sve da se puna istina sazna.
Jedno je uraditi zakon, a drugo stvoriti potrebne tehničke i kadrovske uslove za njegovu primenu, bez kojih zakon ne može da zaživi. Naši predlozi zakona navode da novi zakon ne zahteva dodatna sredstva za primenu i kad nije tako. To nije dobra praksa ali čini se zbog lakšeg usvajanja. Uvek bi trebalo uraditi analizu efekata, a posebno proceniti koliko se sredstava mora uložiti u primenu zakona.
Apsurdno je stavljanje oznake „službena tajna“ na predmete o kojima se govorilo i pisalo.
Javnost u krivičnom postupku ima granice - to je zaštita interesa krivičnog postupka i zaštita ličnog integriteta žrtve i okrivljenog, u granicama propisanim zakonom. U našem zakonodavstvu postoji krivično delo odavanja tajne, i informacije ne bi smele da se odlivaju. Tu postoji problem dokazivanja. Novinari štite izvore informacija, i nije uvek izvesno da li informacije „cure“ iz državnih organa, tj. policije, tužilaštva i sudova, ili tu rade advokati, koji imaju uvid u spise predmeta. Pravosuđe je izloženo političkom i medijskom pritisku. Mediji nekad agresivno unapred osuđuju ili oslobađaju, što jeste način pritiska na sud. Novi Zakonik o krivičnom postupku, čija je primena odložena do 31. decembra 2008, uz postojeću normu koja brani kršenje pretpostavke nevinosti i uticaj na nezavisnost suda, omogućava kažnjavanje suprotnog ponašanja. Odbor za pravosuđe mora da počne da radi. Neke partije su bojkotovale njegov rad, iako je rad tog odbora važan je za funkcionisanje pravosudnog sistema. Tu je u pitanju vitalni interes države i građana. Partije moraju da se uzdržavaju od političkog delovanja u pravosuđu. Nosioci pravosudnih funkcija ne smeju da dopuste da se na njih politički utiče, ni da se preko partija dolazi na funkcije.
Svet je zainteresovan za neka pitanja koja su ranije smatrana za unutrašnje stvari država. Savet Evrope, OEBS i međunarodne organizacije zainteresovane su da Srbija, kao država koja treba da postane član EU, ima stabilno pravosuđe, a jedan od uslova je izbegavanje uticaja politike na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Propisi o organizaciji pravosuđa trebalo bi da stvore uslove da se za sudije i tužioce biraju najstručniji. Nacionalna strategija reforme pravosuđa usvojena je u Skupštini Srbije maja 2006. Napravljeni su koraci, poput zakona o postupcima za organizovani kriminal i ratne zločine, postupku prema maloletnicima, međunarodnoj krivično-pravnoj pomoći itd. Potrebno je privesti kraju zakon koji će organizaciju pravosuđa urediti u skladu sa novim Ustavom. Važno je da relevantni međunarodni činioci pozitivno ocenjuju reformu pravosuđa i ono što je urađeno. Sprovođenje strategije je jedan od uslova za pridruživanje Srbije EU. U javnosti se ne vide pomaci jer se tek pravi normativni okvir. Novi zakoni treba da stvore uslove da pravosuđe bude nezavisno i efikasno. Odliv kadrova iz pravosuđa manji je nego pre nekoliko godina. Kad bi odlazili nekvalitetni kadrovi, iz toga bi se moglo profitirati, ali pravosuđe više napuštaju dobri. Loše je kad sudije i tužioci odlaze u najboljim godinama. Potrebno je motivisati pravosudne kadrove, i stvoriti uslove za njihov bolji društveni položaj.
Zakone ne donose samo praktičari, ni samo teoretičari. Donosi ih parlament, na predlog nadležnog ministarstva, ali model nacrta zakona izrađuju radne grupe, u kojima su predstavnici i prakse i teorije. Samo bivši loši studenti ne žele profesore kao zakonopisce, kao što su samo loši profesori gluvi za zahteve prakse. Obrazovanje naših pravnika je neadekvatno i nepraktično. Na pravnim fakultetima izučava se mnogo nepravnih predmeta, važnih za opštu pravnu kulturu, ali na teret pozitivnopravnih disciplina. Tako istražni sudija sprovodi uviđaj, koga nema bez poznavanja kriminalistike, a na većini naših pravnih fakulteta kriminalistika je izborna, i onda uviđaj obezbeđuje policajac koji je nekoliko godina izučavao kriminalistiku, a vrši ga sudija koji ne mora da razume kriminalistiku. Pravnik krivičar mora da ima praksu u sudu, tužilaštvu ili advokatskoj kancelariji. Problem je i neujednačenost pravnih fakulteta. Rešenje bi bilo da svaki pravnik polaže ispit po istim kriterijumima za celu Srbiju. Prema uspehu na tom ispitu, kandidati bi se rangirali za upis na buduću Pravosudnu akademiju i za zapošljavanje u pravosuđu. Kad obave praksu u pravosudnim ustanovama, polagali bi pravosudni ispit, nakon čega bi mogli da postanu sudije ili javni tužioci. Prednost za izbor na pravosudnu funkciju treba da imaju najbolji na ispitu. Neke države nisu prihvatile Bolonjsku deklaraciju za pravne fakultete jer njeni principi nisu spojivi s ciljevima obrazovanja pravnika. Engleska nije uopšte primenila deklaraciju, a Nemačka je izuzela medicinske i pravne fakultete. Postoji i u drugim državama uticaj partija na pravosudne kadrove, ali pravni sistem taj uticaj svodi na minimum. Osnovno je da se na pravosudne funkcije biraju stručni i efikasni. To se postiže ako zakon uvede jasne kriterijume za ocenu uspešnosti i kvaliteta javnih tužilaca i sudija. Kad se neko za sudiju ili javnog tužica bira prvi put, morao bi da bude presudan uspeh na studijama i na pravosudnom ispitu.
Нема коментара:
Постави коментар