U nedostatku većinske podrške za bilo koji od strateških ciljeva koji su zastupale političke straneke (intenzivan evrointegracioni kurs/očuvanje Kosova i Meohije u sastavu Srbije/socijalna država), a u nedostatku koherentne politike koju su, u borbi za vlast, najavile, građanima je ponuđen lažni kompromis - da ostvarivanje strateškog cilja može nadomestiti nedostatak politike. Na taj način, niti će se dosledno ostvarivati velike zamisli, niti će unutrašnja politika biti stabilna. Iz nekog razloga, stranke rado žrtvuju svoje programsko opredeljenje zarad učešća u izvršnoj vlasti, pristajući da relativizuju svoje političke programe, čime prestaju da budu ideološke organizacije koje se bore za vlast i postaju interesne grupe. Tako imamo primere da "konzervativne" parije zastupaju obimne državne investicije, a da levičarske partije zstupaju otvoreni monetarizam, da se kao politički program najavljuju zakonska obaveza suzbijanja kriminala ili ustavna obaveza nepriznavanja jednostranog otcepljenja KiM...
Čini se da je za građane Srbije veoma bitno da sebi postave jednostavno pitanje: zašto je put prelaska u stabilno, kapitalističko i višepartijsko društveno uređenje, sporo i neodlučno, uprkos slomu autoritarnog i jedno(kvazi-više)partijskog sistema. Slušajući srpske političare, stiče se utisak da oni nemaju nikakvu ideologiju, već se ponašaju kao političari jednopartijskog režima koji samo imaju za cilj ostanak na vlasti, danas modifikovan u obliku više partija. Razum nalaže da u slučaju obećanja naših političara sledimo logiku da nije važno šta ko kaže, već ko i zašto šta kaže. Ideološko opredeljenje građana Srbije danas nikako se ne sme svesti na verovanje, kako to prikazuju, skoro listom pristrasni, mediji. Političari nisu teolozi, i iza njihovih reči ne stoji Sveto pismo, i zato svaka njihova reč mora biti podvrgnuta pre svega logičkoj i moralnoj analizi, jer ti ljudi raspolažu parama građana.
Nije potrebno prisećati se davno prošlih vremena, da bi se ustanovio politički karakter koji vode političke partije u Srbiji, dovoljno je imati u vidu sve koalicije, kohabitacije i zadnju predizbornu kampanju, a imati ovo u vidu važnije je za odgovor za uvodno pitanje, od analize kojom matematičkom operacijom oni između sebe mogu doći u poziciju da vrše vlast. Horizontalna entropija društva proizvela je i svoju političku posledicu - krizu društvenog uređenja, što preti da u skorijem periodu ugrozi i sam legitimitet vlasti, jer pitanje je koji su razlozi za izborni proces ako ne za većinsku saglasnost o politici. Izbori ne služe da bi građani dali kadrovski monopol, već da se dođe do saglasnosti o politici koa će karakterisati društvene odnose za određeni period. Dalja degeneracija političkog sistema (u kome postoji 400 partija) dovešće Srbiju u potpunu blokadu ideološke borbe i potpunu nemogućnost za borbu da određena ideologija institucionalno postane vladajuća. Ukoliko dođe do takvog razvoja, borba za vlast, koja je prirodan fenomen, nastaviće se drugim sredstvima.
Sada kada je kriza očigledna, mora se konačno postaviti pitanje naučnog i strukovnog uređenja, koje fabrikuje ideološku elitu Srbije (akademike, profesore, i mlade intelektualce), koja proizvodi apologetiku ovakvim političkim odnosima u društvu. Imajući u vidu maksimu, iz Uvoda u političku teoriju, da se "vlast osvaja demokratski ili silom" neoprostivo je zatvaranje očiju onih koji žive od svoje misli pred takvom opasnošću.
Нема коментара:
Постави коментар