O progonu, kao metodu, možemo govoriti iz različitih uglova, i uvek će se svesti na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu.
U slučaju Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, koja je opisana kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da ostvaruje vlast. U takvoj interesnoj simbiozi, koja je ostvarene među grupom porodica, pojavljuje se progon kao u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada jednoj interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer organizovanog progona, koji je interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Naime, u Srbiji progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj (dakle nepolitičkoj), interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz jednopartijskog monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u finansijskoj moći. Kome ovo nije jasno, neka analizira najbogatiji sloj stanovništva i korene nosilaca političke moći.
Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da uzdrmaju tako uspostavljen monopol, a to su izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra. U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje listom počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnoj u privatno posredstvom državne prinude i nacionalizacije, predstavljaju svojevrsnu aristokratiju, koja praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda koje su ideološke razlike između partija i neka potraži državu u kojoj je pripadnost partiji jedini osnov za upravljanje državnim i društvenim procesima, ali i poreklo vodećeg dela tzv. nevladinog sektora.
Progon u smislu navedenog, predstavlja racionalan pokušaj vladajuće plutokratije, u partijskoj državi, da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već radi kanalisanja koristi. Društveni sukob, koji bi iz takvog autizma i isključivanja svog stanovništva, izuzev privilegovane grupe, dovešće preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj scenari biti vođen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, svakog protiv svakog. Bavljenje pojedinačnim slučajevima progona bez osnova i legitimiteta samo maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni upravo oni koji su iz neophodnih promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek.
Jedino što preostaje stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom, sloju jeste da sa stanovišta svojih potreba nude društvu alternativu i pomire se sa činjenicom: preduzetnici – da nisu deo vladajuće aristokratije, a radnici – da nisu više u socijalnoj državi jedno sa aristokratijom. Samo tako progon bi postao društveni sukob, koji bi aristokratiju, zbog njene malobrojnosti, neumitno naterao da se prikloni realnim društvenim grupama ili da trpi posledice svojih dela.
Нема коментара:
Постави коментар