Građani Srbije su podvojeni. Da li će Srbija nastaviti tranziciju ka modernim evropskim društvima, ili će ostati učaurena u sopstvene probleme. Ova dilema dobila je svoj marketinški oblik: odbrana Kosova ili evropske integracije. Niti branioci spore da nema razvoja bez Evrope, niti integratori spore da se Srbija ne može sama odreći svoje teritorije. Bez razlike i jedni i drugi obećavaju obdaništa, mostove, penzije, gradnju, i isto tako bez razlike ne kažu na čiji teret. Da li će teret razvoja podneti krupni kapital, ili radnici ili penzioneri? Koji sloj društva će biti motor razvoja?
Došli smo u situaciju da se izgradnja škola i obdaništa i mostova tretira kao politički program, a da se političke stranke predstavljaju kao preduzetnici, što je opasan signal da Srbija klizi u staleško društvo, u kome je država jedini i apsolutni arbitar svega. Ovo nije evropska vrednost i takvo razmišljanje ukazuje da je srpsko društvo ozbiljno udaljeno od Evrope. Samo u tom kontekstu moguće je prihvatiti kao racionalno beščasno i neprincipijelno otimanje za polugama moći u vidu izvršne vlasti, bez straha da će birači kazniti takvo ponašanje. Pitanje je kada će društveni odnosi sazreti do nivoa da će izaći iz očaurenih okvira uspostavljenih tokom višedecenijske partijske diktature u Srbiji. Ukoliko taj trenutak dočekamo sa nosiocima borbe za očuvanje tih odnosa na vlasti, njihovo kažnjavanje neće biti samo gubitak na izborima, ali je pitanje da li su Srbija i njeni građani nesposobni da spreče da samo im neumitnosti određuju sudbinu, bez obzira na opšte posledice. Niko ne može zaustaviti život, i Srbija će morati da se uklopi u svet oko sebe. Svako ko pokušava da spreči ovaj proces, bez obzira na retoriku, faktički održava uređenje za koji su svi svesni da ne valja. U privrednoj i društvenoj situaciji, u kojoj je Srbija, sprečavanje evrointegracija Srbije je isto što i zalaganje za privremeno zaustavljanje života nacije.
Нема коментара:
Постави коментар