Nakon odmrzavanja jugoslovenskih sredstava, preko fondova za koje se ne zna kako su i kad nastajali, od sredstava otetih firmama koje se prodaju, oteto, za četvrt cene, kupuju otimači. Ljudi ostaju bez posla. Ostaju i priče ministarstava i agencija da će u privatizaciji doći strateški partneri koji će uvoditi nove tehnologije, nova tržišta i nove poslove. Ostaju priče ljudi koji su uzeli sebi za pravo da prave budale od zaposlenih. Videli smo koliko njihove reči vrede. Više od toga vređa inertnost silnih udruženja i sindikata koji su se pokazali u pravom svetlu - kao ništa.
Donacije i krediti troše se najviše na infrastrukturu da bi privukli ulagače. Vlast nam je objasnila da ako se investira milijardu dolara otvoriće se 100.000 radnih mesta. Dakle, brzo otpuštaju pa će polako da zapošljavaju. To možda neće dočekati i bitno im je samo da što više prodaju. Više od toga vređa inertnost tužilaštva i medija, koji se pokazuju u pravom svetlu - kao ništa.
Setimo se konstatacije da je srpska privreda praktično bankrotirala. Posao stečajnog upravnika sa svim ovlašćenjima srpske vlasti obavljaju na opisani način i sa ljudima koje smo označili kao ništa. Plaćamo agencije, medijske promotere i marketinške kampanje za zakone koji nam se lupaju o glavu. Više od toga vređa inertnost partija u kojima su svi lepo obučeni, odmereni, glagoljivi i vični za marketing, ali čim dođu na vlast pokažu se u pravom svetlu - kao ništa.
Zanimljive su ankete o utisku delova tela američkih glumica na publiku, u kojima pobede glumice za koje špica ili u štampa imenuju duplerice čiji se delovi tela snimaju umesto glumica ''pobednica''. Koga uopšte to zanima i zašto se plaća da se takva informacija preuzima širom sveta i zašto oni koji znaju da ti delovi tela ne pripadaju glumicama za koje su glasali glasaju za njih. Podseća na vremena kada smo svi sa kontinenta odlazili na more i tamo uživali u jodom bogatim dagnjama. Koristan je jod i ukusne su dagnje, ali za kontinentali i na višak joda nenaviknut organizam posledica prekomernog uživanja ogledala se u dijareji. Niko to nije komentarisao jer nije bilo trendi ispasti kontinentalac nenaviknut na ovu vrstu hrane. Ko to odjednom oseti potrebu za nečim što čitavu godinu ne proba i to u prekomernoj količini i kako niko ne zna koja je normalna posledica ovakvog prekomernog užitka, koji tako prestaje da bude užitak.
Bilbordi plaćeni iz budžeta ubeđuju nas da je za nas dobro nešto što ne znamo šta je ali čije se posledice ispostavljaju kao negativne. Da uprostimo - preko reke se suv ne prelazi tako što se u istu skoči osim ako niste opremljeni. E, ta oprema se kao loše pokazala. Tako imamo odlično rešenje da nešto loše nije loše ako nas, o našem trošku, ubede da će to možda biti dobro. Magična reč je reforma. Nije bitno što je sendvič neukusan i od pokvarene šunke ako je reformski onda je možda dobar, ali za bakterije. Očekujemo nove bilborde, nema potrebe da lično živimo, oglasi se da se odlično provodimo i to je to. Ako nam nešto ne odgovara objasni nam se da je to reformsko i onda je sve u redu.
Lepo reče Bendžamin Dizraeli ''reformiši da sačuvaš''. Od bivših koji su opet sadašnji i njihovih potomaka drugo i novo ne može se očekivati. Pod reformu se podvodi vladina prodaja nedržavne imovine, novotarija da vladini predlozi moraju proći po cenu raspuštanja parlamenta, poveravanje javnih poslova nekompetentnim, kontraargument kao antireformska aktivnost i mnogo toga što predstavlja drugo pakovanje nečega što smo na žalost trpeli ne samo deset već mnogo više godina. To što je lepo upakovano ne znači da se od toga pravi pita. Sačuvati monolitni ideološki sistem sa sobom kao avangardom, radničke klase, pa reformi, nadamo se da neće uspeti. Buržoazija je, uprkos mudrom Dizraeliju, ipak došla do svog položaja. Da li je srpski Dizraeli veštiji?
Reformisti i patriote su dva oka u glavi. Na patriotizam danas pozivaju oni koji su krojili najveću propast Srbije u novoj istoriji uključujući i sporazum kojim su priznali da smo opravdano bombardovani. Reformisti su uspeli da njihovu glupost i pljačku ozakone. Patriote greše, nema potrebe da se glože oko plena. Za stabilnost je dovoljno da dobrovoljno dele, u tišini.
Patriote nas ubeđuju kako su nas uništili radi nas samih a reformisti nas ubeđuju kako legalizacija takvog stanja ide u prilog nama a ne patriotama. Kao i patriote i reformisti su avangarda nečega. Svi su supermeni. Dovoljno je da jednan od reformista skrene pažnju amerikancima da oni odmah poslušaju. I patriote bi pokazali amerikancima samo što to nisu hteli za svoje vlasti.
U brodu ludih i zbunjenih, normalno je da država koju su patriote uništili danas živi ''organizovano'' - bez granice. Ona je postala apstraktna. Zato postoje patriote. Bez obraza i morala, ne žele da dele naše ni sa kim, hoće sve za sebe - da bi nama bilo bolje. Oni su dokazani stručnjaci i odgovorne poštenjačine, u šta smo se uverili i na žalost reformisti dovršavaju što su oni započeli. Da li je srpska Vlada konačno došla do broja 40, patriote su išle u tom smeru. Ima lepa bajka na tu temu, ali naivna – Aladin se pojavio na vreme.
Biće da nas je veliki broj pao s Marsa. Zato ništa ne razumemo. U stvari sve je prosto i logično. Ne sitničarimo oko političke platforme. Zamena za političku platformu je čarolija - reforme. Zato poslove vode nevladine organizacije i eksperti koji nikada nisu radili ono za šta su stručni. To mu dođe da se postojeće ispretura. Ali, od lošeg povrća nema dobre čorbe bez obzira koliko preturali (reformirali - preoblikovali).
Da bi se nastavilo mešanje kvarnog povrća, poznato kao reforme, neophodno je da držaču kutlače niko ne smeta. Važno je da se ne uspostave institucije, da nema kontrole nad vlasnikom kutlače i da ima ovaca za šišanje. Zato se ide u korenite promene bez korenite promene ustava, zato se nastavlja matrica, zato su isti ljudi u vrtešci i zato niko ko nije za njih ne sme da postavi pitanje njihovog poverenja, jer ko smo mi? Jasno, Marsovci, a Marsovci ne mogu uživati građanska prava u državi koja ne zna svoju teritoriju i stanovništvo ali zato ima koalicije i predlažemo naziv Socijalistički savez radnog naroda. Pošto radnog naroda nema ostaje ono šta su.
Čudimo se kadrovskoj politici. Kako se stiže na položaje iz kioska (''sfere biznisa'') ili iz obijanja istih (sfere „nestašluka“), bez radnog staža, bez iskustva, bez... i to u oblastima sa kojima se nema nikakve veze?
Naši šefovi vole energične saradnike, koji ''preskaču stepenike''. Nije važno da li su preskočili kvalifikovanje, stepenice moraju.
Sledeći korak skakača je da obuku košulje jednakih boja, kao šefovi vojnici.
Šefovi inače sebe ne zovu više onim što jesu - predsednik vlade, nego svetski, evropski - premijer. Oni vole svoje skakače u košuljama iste boje. Zato ih ne opterećuju. Skakači ne moraju da rade ništa ozbiljno, doduše i ne znaju. Za to plaćamo nevladine organizacije, a oni... preskaču stepenike.
Preskakači stepenika u košuljama iste boje, vole reforme. Ne znaju šta je to ali reformišu. Sve što dohvate. Ni okretanje Zemlje oko Sunca nije sigurno.
Važno je da su šefovi kadrovi i da skaču... narodu po glavi.
Нема коментара:
Постави коментар