Zaboravljeni namerno

Jedan od načina na koji je prikrivano otuđenje javne i državne imovine u Srbiji je postupak stečaja. Ovako su ujedno oblikovani privredni i novčani tokovi u zemlji.

S obzirom da se formalno realizuje kroz pravni poredak, ova pljačka se uspešno mogla sprovosti samo u okviru dobro organizovane grupe, za koju nije dovoljno nekoliko korumpiranih sudija i stečajnih upravnika, koji su samo izvršioci.

U osnovi takve grupe mora postojati planiran i projektovan interes organizatora, koje za sada naše nadležne institucije nisu pokušavale da otkrivaju. A, ti interesi mogli bi da rasvetle šta spaja neke naizgled nespojive ljude u naizgled nepovezanim periodima.

Da se radi o celovitom mehanizmu i povezanim licima u pozadini, vidi se iz primera bivšeg 'Mešovitog preduzeća za međunarodno poslovanje Inex Interexport'. O obimu poslovnih aktivnosti i imovine ove firme svedoče javno poznati podaci da su je 1993. godine činili: 'Intereksport', nastao pripajanjem više firmi, od 'Cine foto' (koji unosi zgradu u Francuskoj ulici u Beogradu i vile na Zlatiboru) do 'Inex Zlatna obala' (koje unosi hotel u Sutomoru, Ineks ski centar Brezovica, tri hotela, skijalište) i kancelarije u: Aleksandriji i Kairu (Egipat); Alžiru, Bežingu (Kina); Karačiju (Pakistan), Pragu (Čehoslovačka); Budimpešti (Mađarska); Bukureštu (Rumunija); Solunu (Grčka); Moskvi i Tjumenu (Rusija); Havani (Kuba); Tehranu (Iran); Madridu (Španija); Tirani (Albanija); Sofiji (Bugarska); Daki (Bangladeš); Varšavi (Poljska) i Beču (Austrija), predstavništva: Inex AG, Cirih (Švajcarska) sa kancelarijama u Istanbulu (Turska), Milanu (Italija), Parizu (Francuska) i Beču (Austrija); Inex banka d.d. sa kancelarijom Inex France u Parizu (Francuska); Inex GmBH, sa kancelarijama u Mulhajmu, Berlinu i Minhenu (Nemačka); Inex Italiana SRL sa kancelarijama u Milanu i Trstu (Italija); kao i Interexportengineering Kairo (Egipat); Inex-interexport HIP Development And Engineering Consortiun Tripoli (Libija); Inex Petrol AG sa kancelarijama u Cirihu (Švajcarska) i Beču (Austrija); Inex Tours International SRL Milano (Italija); Inex turist Beograd; Inexamer Commercial Corporation, Njujork (SAD) i Inexproduct Ltd London (Engleska).

Ovo Mešovito preduzeće je 1993. godine brisano iz registra, a osnovana je ’Holding kompanija za finansijski inženjering, trgovinu i usluge Fond Ineks – Intereksport' na koju je preneta sva imovina sistema Inex. Poslovanje i zaposleni su istog dana prešli u 'Preduzeće za međunarodno posredovanje Inex interexport' AD (od 1997. godine 'Kompanija za međunarodno posredovanje Inex interexport').

Organi uprave ovog ostatka, za "međunarodno posredovanje" bez imovine, donose odluku o formiranju zavisnih preduzeća i tako je u Beču, sa kapitalom od samo 200.000 dolara, osnovano ono što je pravno ranije ugašeno - Mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje, sa predstavništvima u Cirihu, Beču, Moskvi, samo bez kapitala.

Imovina Inexa rastakana je dalje kroz fiktivne dugove tim preduzećima, formiranim na fizička lica, a u tu svrhu osnovan je 'Holding Inex-export', na čiji su račun stizala potraživanja tih preduzeća.

U 'Kompaniju za međunarodno posredovanje Inex interexport' se zatim uvodi predstečajni postupak i brigu o njenoj sudbini preuzima Trgovinski sud u Beogradu. Stečaj je uveden 2002. godine, a da nije utvrđen iznos stečajne mase.

Trgovinski sud je obustavio privremene mere da bi se prodao udeo Kompanije u Mercedes Benzu, a iste godine uveo je stečaj u Kompaniju za međunarodno posredovanje (koja je i sada u stečaju) i u zavisno preduzeće za spoljnu trgovinu Inex d.o.o. (ukinut stečaj 2004.) i likvidaciju u Holding Kompaniju Fond Inex Interexport a.d. (likvidacija ukinuta krajem 2003.).

Zaposleni u preduzećima Holdinga podneli su sudu i Agenciji za privatizaciju inicijativu da se utvrde potraživanja i stečajna masa da bi funkcionalni delovi Inexa sproveli privatizaciju. Svi delovi Inexa su prihvatili sporazum, osim Holdinga čiji su zastupnici nastavili da prodaju zajedničku imovinu. Odluke o prodaji donosio je sporno postavljeni direktor, a ostala preduzeća i institucije su bili nemoćni da zaštite imovinu radnika i države.

Do statusnih promena 1990.-tih imovina je bila u vlasništvu Društvenog preduzeća Interexport. Tada je sproveden pravni galimatijas koji do danas nije rešen. Konkretno, pojedina strana predstavništava Ineksa, iz Londona, Ciriha, Beča, Milana i Frankfurta i Inex Banka, osnivaju sa svojom matičnom firmom DP Inex 'Mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje Inex Interexport doo' u kome je većinski udeo upisan na predstavništva iako je osnovano kapitalom manjinskog partnera, koji je uneo svu nepokretnu imovinu vrednu desetine milione dolara. Ulog stranog konzorcijuma iznosio je 200.000 dolara, a čak i taj novac je poticao iz domaćeg Inexa. Tako je tadašnjem generalnom direktoru Slobodanu Šarencu omogućeno da poslove Inexa vodi u interesu anonimnih stranih partnera. Izvođač ovih radova bila je pomoćnik generalnog direktora za statusna i organizaciona pitanja - Branka Janković-Radović.

Nakon uvođenja sankcija SRJ, Inex je morao da prekine poslovanje preko svojih inopredstavništava i u tu svrhu formirana su nova inopreduzeća, među kojima 'Peri Trading' Kipar, 'Trentmoore' London, 'Panador' Panama itd, osnivana na privatna lica sa kapitalom i logistikom Inexa. Pri proceni vrednosti Inexa ova zagranična imovina nije uzimana u obzir.

Da bi se prikrili tragovi, vršene su paralelne prijave kod različitih državnih organa. Prvo se osniva Holding Inex, u kome radnici i penzioneri imaju 78,8 odsto, a DP Inex 21,2 odsto. Pri tome, DP Inex u Holding unosi istu imovinu koju je dve godine ranije preneo MP Inex. Nakon registracije Holdingu se pripaja MP, kome se ponovo prenosi sva nepokretna imovina, dok se radnici i poslovna aktiva prenose na novo Akcionarsko društvo Inex.

Posle ove zbrke, radnicima se prodaju akcije AD Inex, ali i Holdinga, registrovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću, odnosno ne kao akcionarskog, a kupcima se izdaju samo potvrde, bez hartija od vrednosti i bez knjige akcionara.

Posle ovoga, rukovodstvo AD Inex u periodu 1995-96. osniva mešovite firme sa navodno većinskim ino-kapitalom, iako je to novac Inexa koji je prikrivan zbog sankcija.

Posledice toga videle su se naknadno:
- 'Edisan Inex' dobija skoro besplatno na korišćenje ogroman prostor Gradske kafane na Trgu Republike u Beogradu.
- 'Mercedes Benz YU' formiran je navodno većinskim udelom nemačke strane u vreme sankcija. To preduzeće dobija na korišćenje Inexov autosalon na Novom Beogradu i za samo 3.600.000 maraka otkupljuje oko 7.000 m2 opremljenog poslovnog prostora i 1,5 hektar gradskog građevinskog zemljišta, što je rukovodstvo Inexa pravdalo potrebom servisiranja dugova poveriocima, inače ćerkama firmama a osnivačima istog AD Inex. Prodaja je sprovedena trgovinom akcijama koje nisu izdate, jer su nominalni vlasnici bili zaposleni.
- 'Kapital banka' (iza koje je bio Đorđije Nicović) 2000. godine, bez obzira na navodna izmirenja dugova, po osnovu duga preuzima Inex banku, sa zgradom u beogradskoj Gračaničkoj ulici, a uprkos svih naplata Inex je i danas zadužen.

Nakon dislociranja imovine Inex odlazi u likvidaciju, a predsednik odbora poverilaca koji su tražili likvidaciju Inexa bio je Slava Živković, ujedno i direktor Inex DOO, iz čega se vidi da su likvidaciju gurale vezane firme osnovane kapitalom Inexa. Viši sud ukida rešenje o uvođenju stečaja, ali rukovodstvo odbija da vrati radnike i umesto njih prima nove. Zauzvrat rukovodstvo ne pravi probleme državnim strukturama koje saučestvuju u pljački Inexa.

Tako je na primer, opet navodno radi "namirenja poverilaca" prodata zgrada sedišta u centru Beograda (u kojoj je od bombardovanja bila smeštena centrala srpske DB), koju Skupština grada Beograda, preko JKP Gradska čistoća, kupuje od Republike Srbije koja nije vlasnik istog. Cena od oko 800 evra po kvm (u dinarima) nije uplaćena, a kao kupac se vodi JKP Gradska čistoća, a ne Skupština Grada. Na licitaciji 18. novembra 2008. godine nije se pojavio niko spreman da kupi ovu zgradu od 12.900 m2 prostora u Ulici kraljice Marije, koja je nuđena za oko 2.440 EUR po m2, kao ni da otkupi prodajnu dokumentaciju za oko 150.000 dinara, niti da uplati depozit od 1,28 milijardi dinara. Osim poslovne zgrade, na prodaju je bio ponuđen i poslovni objekat od 190m2 u Vršcu, stan od 33,5 m2 u Beogradu i putnički automobil.

Kako se ispostavlja, preduzeća "Inex-Interexport Beograd", "14 Oktobar Kruševac", "IMT AD Beograd" and "DP FAP Famos", sa svojim pravnim zastupnikom kompanijom "MFK Corporation Ltd" iz Ugande, podnela su zahtev da se Nikaragva pojavi pred Federalnim sudom SAD zbog neotplate 9 miliona dolara duga iz 1980-tih godina, vrednim sa kamatama preko 20 miliona dolara. Radi se o ugovoru koji je potpisala Centralna banka Nikaragve sa Udruženom beogradskom bankom 1983. godine, a čiji je poništaj 2007. godine tražila vlada Nikaragve. Kako god se postupak završio, radi se o još jednom indikatoru o opsegu imovine i poslova kojima je Inex raspolagao.

Za razliku od Inexa, karijera neposrednog izvršioca radova uništenja, Branke Radovic-Janković išla je uzlazno. Ona je 2001. godine postala pomoćnik u Sektoru za pripremu propisa za sprovođenje tržišne reforme Agencije za privatizaciju, zatim Izvršni direktor Agencije za privatizaciju, kao i ugledni pravnik čija se stručnost afirmiše kroz Kopaoničku školu prirodnog prava i objavljivanje 2001. godine brošure "Pravni okvir sa komentarom zakonskih propisa: priručnik za privatizaciju preduzeća u Republici Srbiji". Ovakva afirmacija nekoga čiji je rad napravio pustoš mora biti poduprt od strane nekoga moćnog. Taj neko moćan mogao bi da se krije iza izdavača Brankine brošure - konsultantske firme 'CES Mecon'.

Izgleda da stubovi srpske privatizacije Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković i Zvonimir Nikezić visoko cene rezultate njenih pravnih dometa, bez obzira na posledice. Ne izgleda slučajno da je Agencija za privatizaciju angažovala 'CES Mecon' da ažurira Program restrukturiranja i Izveštaj o proceni vrednosti imovine "Fond Inex Interexport" i "Inex hoteli", koji je finansirala Svetska banka, čiji je jedini rezultat bila prodaja nepokretnosti holding kompanije "Fond Inex Interexport" i hotelsko-turističkog kompleksa "Inex Zlatna obala" u okviru koje se nalazi i oprema u vlasništvu privrednog društva "Inex hoteli" Beograd.

Ako ovo ne deluje kao dovoljan razlog, treba znati da je posledica angažmana firme Zvonka Nikezića u kojoj je radio i Mirko Cvetković bilo i otuđenje 2010. godine sledeće imovine Inexa:
- free shop na graničnom prelazu Gradina površine 668 m2 sa 23a zemljišta;
- free shop na graničnom prelazu Đeneral Janković na državnom zemljištu površine 64 m2; - free shop površine 106 m2 na graničnom prelazu Horgoš na državnom zemljištu površine 99 m2;
- zgrada na graničnom prelazu Bački Breg površine 161 m2 sa 57 m2 zemljišta;
- objekat na graničnom prelazu Mokranje površine 86,40 m2 sa 57 m2 zemljišta.

Trgovinski sud u Beogradu je dva puta pokretao stečajni postupak Inexa, koji je privremeno obustavljen na inicijativu Gorana Kljajevića, da bi deo imovine Inexa bio prodat Mercedes Bencu što se nije moglo izvesti u stečaju, a koju je obrazložio neophodnošću prodaje udela kompanije Inex u Mercedes Bencu radi namirenja poverilaca Inexa. Kljajević je juna 2004 suspendovan zbog nesavesnog rada, ali mu je Veliko personalno veće ukinulo suspenziju.

U okviru istrage “stečajne mafije” operativci SBPOK su zadržali i potpredsednika Upravnog odbora “Fond Ineks intereksport” Boška Sekulića,nakon otkrića da je Miodrag Petrović uplatio “Energoprojekt visokogradnji” novac za stan u “Ju biznis centru”, namenjen Sekuliću, koji je trebalo da zauzvrat izdejstvuje da UO “Fond Ineks intereksport”, preko “Belima” preuzme potraživanja od 1.200.000 američkih dolara. Sekulić, nekada direktor “Poslovnog prostora Novi Beograd”, kao potpredsednik UO “Fonda Ineks intereksport” je Miki Brašnjoviću, direktoru “Eko produkta" prodao poslovni prostor u Ulici Andre Nikolića na Senjaku i omogućio Brašnjoviću, koji je kasnije na Senjaku smestio svoje firme, da preprodaje poslovni prostor.

Današnji ostatak sistema Inex je ’Holding kompanija za finansijski inženjering, trgovinu i usluge 'Fond Inex Interexport Mešovita kompanija, Beograd - u restrukturiranju' (sa 99,98% društvenog kapitala), koju zastupaju Saša Samardžić, Zoran Vasiljević i Mirko Borovčanin, stečajni upravnik - punomoćnik Agencije za privatizaciju.

Mirko Borovčanin je u GP 'Rad u stecaju' bio najduže od svih upravnika, 18 meseci. Za to vreme primao je od sudije Delinke Đurđević duplu platu, oko 3.000 eura, plus plaćene mobilne telefone, plus bonove za benzin svakog meseca, plus službena kola, plus enormne reprezentacije. Dva posto manji iznos plate primao je svakog meseca njegov zamenik Đorđe Zečević, a dobijao je i sve druge beneficije. Oni su zaključili sve ugovore o prodaji 'Radovih' lokacija za izgradnju i sve ugovore o iznajmljivanju 'Radovih' lokacija, pripremili su prodaju funkcionalnog dela pre otkaza, prodali tajno dva stana u Budvi i kuću u Banji Koviljači, zaključili štetne ugovore sa firmom iz Loznice za Čukaričku Padinu itd, ovo je samo "rezultat" u 'Radu', a tu su RK 'Beograd', 'Union banka' i druge firme koje su nadgledali u stečaju i njih niko ne dira. Zečević do skoro radio u policiji, a Borovčanin je poznati kadar još iz privatizacije 'Yu garant banke', koga mediji dovode u vezu sa profesionalnim stečajnim upravnikom Branislavom Ilićem.

Poslovni ljudi, političari različitih uverenja, državni funkcioneri i lica s druge strane zakona, poput Slobodana Šarenca, Borislava Miloševića, Dragana Đilasa, Đorđa Nicovića, Sretena Jocića, Milana Narančića, Aleksandra Vlahovića, Vuka Perića (od oca Dragana), Zvonka Nikezića, Miku Brašnjevića, FK Crvena zvezda, FK Partizan,... do Radojice Nikčevića, su posredno ili neposredno povezani sa imovinom kompanije 'Inex Interexport'. Da li je ovaj spoj naizgled nepovezanih ljudi posledica kohezione moći obezbeđene instrumentima koji su na raspolaganju nekoj tajnoj službi, u čijoj su funkciji bili Slobodan Šarenac i Bora Milošević, ili spontanog procesa sinhronizovanog spontano, na interesnoj ravni?