Zaboravljeni greškom

Kako se ispostavilo da su korupcija i parasistemsko odlučivanje osnovne prepreke za napredak Srbije ka stabilnom demokratskom uređenju i razvoju, trebalo bi se podsetiti ko je nosilac oblikovanja strukture moći u današnjoj Srbiji. A, gde je donja granica na koju su neki predstavnici nove elite spremni zarad ostvarivanja lične koristi, tome bi se trebalo posvetiti - institucionalno.

Na početku procesa koji nas je doveo u stanje u kojem smo danas, odnosno nakon svrgavanja Miloševića značajnu ulogu imao je pokret Otpor. Nastao oktobra 1998. godine na Beogradskom univerzitetu, kao reakcija na rigidne zakone o univerzitetu i medijima, prerasta u Narodni pokret, a posle bombardovanja 1999. godine u front protiv Miloševića, bio je skoro isključivo finansiran iz inostranstva.

Demokratska stranka, stub vlasti u Srbiji nakon Miloševića, tretirala je Otpor kao revolucionarnu omladinsku gardu, u funkciji psihološke, propagandne i fizičke okosnice, koja je u izvesnom smislu bila zamena za SPO koji je ranije imao tu ulogu masovnim pokretima.

Kada je otporaška ideja iskorišćena, pokret je marginalizovan, a kao organizacija je prestao da postoji nakon osvojenih 1,6 odsto glasova na izborima 2003. 

U vezi sa procesom formiranja strukture moćnih u Srbiji nakon Miloševića, bitno je znati da su pojedinci iz Otpora sve do njegovog formalnog prestanka imali na raspolaganju zaostale račune ovog pokreta, koji su za naše prilike bili ozbiljni. Nakon gašenja, tada mladi rukovodioci Otpora, Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović pristupili su DS-u, a razlozi izgleda nisu bili ideološki, već lične uzurpacije imovine Otpora, koju je ova organizacija stekla donacijama kao nvo.

Valja se prisetiti da je otporaš iz Subotice Branimir Nikolić koji nije pošao za beogradskom podružnicom, tvrdio da je ulazak u DS "prikrivanje prljavih tragova" tog novca. Isto se desilo i u slučaju nestanka velike količine novca u međufazi Otpora kao nvo i Otpora kao stranke. Čelnike Otpora su maja 2002 za proneveru novca donatora i falsifikovanje troškovnika okrivili kragujevački koordinator Zoran Matović i požarevački Momčilo Veljković. Matović je tvrdio da je Otpor od američkih nvo NED i OTI, samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 srpskih gradova dobio 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nisu stigli, ali da su donatori dobili priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. U vezi s tim nije bilo istrage finansijske inspekcije.

Takođe u smislu formiranju strukture moći u Srbiji nakon Miloševića, valja se prisetiti još jedne organizacije. Naime, operativan po karakteru i potrebi, pokojni Zoran Đinđić nije mario za naklapački, kvazifilozofski i kvazipravnički duh koji je dominirao u njegovoj okolini, pa je nadomestak pronašao u merkantilističkom duhu neformalne grupe, tada (i do 2003) nvo G17 plus, ustupivši rukovođenje tokovima novca cele Koalicije, a kasnije i države. Činjenica da je, pored 18 koakicionih partija, uvukao i nevladinu organizaciju koja nije imala preporuke sem vlastitih, ukazuje da se nije imao objektivne razloge. Kasnija dodela najodgovornijih i najsuptilnijih državno-finansijskih funkcija toj nevladinoj organizaciji i njeni sistemski postupci u razaranju finansijskog i privrednog sistema, bez formiranja novog, potvrđuju da u pozadini nisu bili kriterijumi, već neki cilj. DOS je od G17 plus preuzeo čak i spisak lažnih obećanja, sistematizovanih u "prvi mesec vlasti", "prvu godinu Vlade", "prvi četvorogodišnji period" itd.  Stotine hiljada onih koji bi 5. oktobra 2000. godine dali sve da prosvećenog apsolutistu zabiju u zemlju nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna parasistemska organizacija. Nije vredelo ni kada je Džejms Lajon, direktor Međunarodne krizne grupe za Srbiju, ukazao da je 5. oktobra sklopljen: "sporazum između DOS-a i srpske mafije. Sada, kada vidimo koliko se spekuliše o vezama organizovanog kriminala i pojedinaca na vlasti, možemo da pretpostavimo da postoji ozbiljan problem". A, tada još nije sve ni počelo.

Iskoristivši na karikaturalan i ponekad bizaran način pravo jačeg, pobednici su izbegli da prevrat iznedri revoluciju, koja bi podrazumevala preuzimanje odgovornosti za promenu destruktivnog, korupcionaškog, nepotističkog sistema. Ispostavilo se da su se opredelili za nadgrađivanje, usavršavanje i armiranje zatečene državne, društvene i političke konstrukcije, za koju su tvrdili da je treba sravniti sa zemljom.        

Nakon šest meseci pod DOS-om proizvodnja je pala na trećinu one od godinu dana ranije, kada je zemlja bila pod sankcijama i bez donacija. Veliki privredni sistemi kolabirali su jedan za drugim. Velimir Ilić je tada izjavio da "predsednik vlade Đinđić vodi spoljnu politiku, privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavi se problemima na jugu Srbije, za privredu je zadužen Aleksandar Pravdić, koji je prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima govore generali."

Odmah kreću afere, blamirajuća prodaja Beočinske fabrike cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; privredno-politička duvanska afera; više afera u kojima je glavni dotadašnji direktor DS-a Miodrag Kostić; u vladu i vlast se uguravaju i kriminalci i nepoznati ljudi kojima je visoka državna i politička funkcija prvo radno mesto u životu; kompletni državni, politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra odbrane; deo DOS-ovih funkcionera ima više odgovornih i preplaćenih funkcija; širi se surčinski mafijaški klan; afera Gavrilović; rastura se srpsko bankarstvo; unutar DOS-a i njegovih miljenika rasprodaju se državna imovina, zemlja, stanovi i preduzeća; stranci zaposedaju cele spratove u osetljivim državnim službama, uključujući vojne i obaveštajne; mladi Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava službene automobile; osamnaest DOS-ovih lidera takmiči se u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i otimačinama… sve to dok se nova vlast još nije čestito ni uspostavila.

U izveštaju od 23. juna 2010, izrađenom za potrebe britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (DFID) povodom deset godina postmiloševićevske ere, između ostalog navodi se i sledeće:
- od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je u takvom statusu otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera.
- od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (tu spadaju šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod vladinom kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek u takvom statusu.  (Iste odnose, po izveštaju pomenutog naslova, imaju Burkina Faso i Ruanda).
- Procena analitičara ja da na svakih 100 evra, koji iz fondova EU uđu u Srbiju, za 35 se nikada ne sazna destinacija. Kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU,  procenat "izgubljenog" novca procenjuje se do 45 odsto.

Dve godine nakon ovih nalaza, a dvanaest godina od demokratskog prevrata, ne samo da nije bolje već je Srbija po većini relevantnih parametara i uz sve neverovatne sposobnosti, znanja, zasluge i entuzijazam tzv. reformskih kadrova i njihovih sledbenika najsiromašnija zemlja u Evropi.