U interesu nametanja postulata u međunarodnim odnosima da postoji obaveza nazvana “odgovornost da se pruži zaštita”, protagonisti ove doktrine su razvili i prigodne teze zasnovane na neuspehu međunarodne zajednice da 1990-tih godina odgovori na humanitarne krize u bivšoj Jugoslaviji.
Uprkos racionalnom osnovu, za jednu od tih “humanitarnih kriza”, takozvani genocid u Srebrenici ispostavilo se da je opterećen geopolitičkim ciljevima i zasnovan na sumnjama koje nisu zasnovane na dokazima. Ono što je sa današnje distance postalo jasno jeste da je kod pojedinih pripadnika međunarodne zajednice postojao motiv da nameću tu tezu i oni su je nametali, po cenu i da nije saglasna sa činjenicama i pravom.
U tom kontekstu, u tekstovima posvećenim promociji teze o isključivoj krivici srpske strane za navodni genocidni rat u BiH, po pravilu se izostavlja kontekst u kome je izvršen pogrom Muslimana u Srebrnici, koji se koristi kao glavni argument za etiketiranje bosanskih Srba kao zločinačke strane u sukobu. Ovaj pristup možda pogoduje širim geopolitičkim ciljevima u funkciji kojih se od polovine devedesetih do danas koristi i uporno optuživanje za genocid, ali nije u interesu pomirenja tri nacionalne zajednice u BiH, koji bi trebalo da bude prioritet u javnom diskursu.
BiH je locirana na prostoru na kome su se tokom istorije ukrštale imperije. Vekovima, tu su živele tri glavne verske grupe, čije su razlike danas uobličene u različite nacionalne korpuse, što se u periodu religijskih napetosti i političke neizvesnosti ispostavilo kao fatalno . Tokom 38-godišnje vladavine Josipa Broza Tita, hrišćanski, pravoslavni Srbi i katolički Hrvati živeli su u miru i u multikulturnoj zajednici sa pripadnicima muslimanske veroispovesti u SR BiH, federalnoj jedinici SFR Jugoslavije.
Razbijanje te Jugoslavije podrazumevalo je i razbijanje jedinstva i stabilnosti koje su uspostavljene između ove tri religijske i kulturne grupacije. Srbi, koji su činili skoro polovinu bosanskog stanovništva, su bili suočeni sa perspektivom da se u nezavisnoj državi nađu pod administracijom kojom bi dominirali Muslimani, što je dovelo do stvaranja volje da se formira srpska teritorija unutar BiH, koja je ubrzo zatim uobličena u Republiku Srpsku.
Teritorijalna prava na koja se svaka od tri nacionalna korpusa pozivao u BiH, nailazila su na protivljenje druge dve i oružani sukob je izbio kao način razrešavanja ovih teritorijalnih razmirica. Dodatna mržnja je bila stimulisana religijskom i kulturološkom prirodom unutrašnje strukture BiH i u tim uslovima sve tri strane su vršile prekomerno i necivilizacijsko nasilje.
Građanski rat u BiH počeo je ubrzo nakon, a u suštini kao posledica, raspada SFR Jugoslavije 1991. godine. Tokom unutrašnjeg sukoba u toj bivšoj jugoslovenskoj multietničkoj federalnoj jedinici, bivši pukovnik JNA Ratko Mladić, rodom iz BiH, postao je general i komandant Vojske Republike Srpske, dela BiH nastanjenog uglavnom pravoslavnim Srbima.
Tokom ovog sukoba, Srebrinica je dobila na značaju kao tzv. "bezbedna zona", koju su štitile snage Ujedinjenih nacija (UN), formalno s ciljem da se omogući prihvat civilnih izbeglica i humanitarna pomoć. Međutim, do 1995. godine Ujedinjene nacije su uspostavile implicitnu podršku aktivnostima oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv bosanskih Srba, odnosno u slučaju Srebrnice omogućile su borcima bosanskih Muslimana da iz sela u zaštićenoj zoni UN vrše akcije u srpskim selima i terorišu civilno stanovništvo.
O akcijama oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv sela bosanskih Srba, pisala je Stela L. Džatras:
“Jasuši Akaši, bivši predstavnik UN u Bosni, je u listu 'Washington Times' od 1. novemra 1995. godine priznao da je 'činjenica da su oružane snage bosanske vlade koristile bezbedne zone ne samo Srebrnice, već i Sarajeva, Tuzle, Bihaća i Goražda za obuku, popunjavanje i opremanje svojih trupa'. Praktično, takozvane bezbedne zone su bile korišćene kao ispostave za obuku mudžahedinskih boraca iz islamskog sveta, kojima je omogućeno da krše pravila UN napadima na srpska sela i vraćanjem pod zaštitu snaga UN koji su zanemarivali kršenja pravila koja su bili dužni da štite. Pre zločina u Srebrnici, muslimanske formacije napale su ukupno 42 okolna sela, u kojima je masakrirano preko 3,000 stanovnika srpske nacionalnosti, ne morajući da stahuju od progona ili kazne UN. Štaviše, kada bi snage lokalnih Srba odgovorile na provokacije Muslimana iz zaštićenih zona bile su kritikovane od strane međunarodne zajednice. Dokaz o kršenju statusa zaštićenih zona UN od strane bosanskih Muslimana pružio je general Majkl Rouz, bivši komandant UNPROFOR-a koji je izjavio da su Muslimani 'pucali na Srbe kako bi intenzivirali pritisak i inicirali novu intervenciju NATO-a'. Navodi ova dva visoka i kompetentna zvaničnika su značajni, jer su od strane Zapada bosanski Muslimani promovisani kao bespomoćne žrtve nezamislivih zločina bosanskih Srba. Ova karakterizacija, u prilog kolektivnoj krivici, opstaje i nakon hapšenja Ratka Mladića. Ali, situacija u Srebrnici je bila daleko složenija i krivica za počinjene ratne zločine nije tako jednostrana. Kako se ispostavilo, ne samo da su odredi bosanskih Muslimana sprovodili ubilačke pohode po susednim srpskim selima, već su im mirovne snage UN omogućavale sigurnost da tako postupaju."
O mogućim motivima u pozadini prećutne saglasnosti snaga UN-a za ove napade, Dajana Džonson je primetila:
"Iz izveštaja generalnog sekretara UN o Srebrnici, 1999. godine, proističe da je ideja o "srebrničkom masakru" bila plasirana ranije, 1993. godine na sastanku predsednika bosanskih Muslimana Alije Izetbegovića sa članovima njegove partije SDA iz Srebrnice, u Sarajevu. Na dnevnom redu bio je predlog Srba da se Srebrnica i Žepa zamene za teritorije oko Sarajeva kao deo plana za mirovni dogovor, čemu su se Srebrničani protivili i predlog se nije dalje razmatrao. Pojedini preživeli članovi srebrničke delegacije izjavili su da im je predsednik Izetbegović tada rekao da je saznao da je moguća intervencija NATO u BiH, ali samo ako Srbi prodru u Srebrnicu i ubiju najmanje 5.000 njenih stanovnika. Izetbegović je naknadno demantovao ove tvrdnje, ali ga broj svedoka premašuje. Jasno je da je konstantna strategija Izetbegovića bila da prikaže svoju muslimansku stranu u krvavom građanskom ratu kao bespomoćne žrtve, kako bi na svoju stranu privukao američku vojnu moć. On je to na svojoj samrtničkoj postelji priznao Bernaru Kušneru, u prisustvu američkog diplomate Ričarda Holbruka. Kušner je podsetio Izetbegovića na razgovor koji je vodio sa francuskim predsednikom Miteranom u kome je “govorio o postojanju 'logora za ubijanje' u Bosni: Kušner: “Vi ste ponovili to pred novinarima. To je isprovociralo znatne emocije širom sveta... To su bila grozna mesta, ali ljudi nisu bili sistematski istrebljivani. Da li ste to znali?” Izetbegović: “Da. Mislio sam da moja otkrića mogu da izazovu bombardovanje. Video sam reakcije Francuza i drugih-pogrešio sam... Da, pokušao sam, ali su navodi bili netačni. Nije bilo kampova za istrebljenje kakve god strahote da su se zbivale po tim mestima.” Iz perspektive Izetbegovića, pomoć superiorne vojne moći i podrške globalne javnosti bi strani bosanskih Muslimana obezbedila prednost u tadašnjem ratu sa bosanskim Srbima. Ali, snagama NATO predvođenim SAD, prvo je trebala “humanitarna kriza” da bi opravdale intervenciju, s obzirom da je sukob bio lokalnog karaktera, jer nijedna strana nije pretstavljala pretnju međunarodnoj bezbednosti, što je bio standard kojim se rukovodilo u pristupu intervencijama u tom periodu. Drugim rečima, vladi u Sarajevu je trebao “genocid” da svoj građanski rat proda Zapadu, što je upravo svrha za koju je i situacija u Srebrnici postavljena da prikaže. Visoka komanda bosanskih Muslimana postavila je u Srebrnici zamku, predviđajući da će srpska vojska nastojati da se osveti za muslimanske pohode na srpska sela. Možda to objašnjava razlog zbog kojeg je čelnik muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić, izgradio reputaciju nemilosrdnosti prema Srbima. Dajana Džonson dalje piše: “U svom iskazu u istrazi o Srebrnici koju je sprovela komisija francuskog parlamenta, general Filip Morion, oficir UNPROFOR-a koji je prvi privukao pažnju međunarodne javnosti na srebrničku enklavu, izneo je svoje verovanje da su snage bosanskih Srba upale u "zamku" kada su odlučile da zauzmu Srebrnicu. Nakon toga, 12. februara 2004. godine, svedočeći pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, general Filip Morion je naglasio da se komandant muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić “angažovao u napade tokom pravoslavnih praznik i uništavao sela, masakrirajući stanovništvo. Ovo je stvorilo stepen mržnje koji je bio sasvim izvan uobičajenog u regionu, što je navelo oblast Bratunca, potpuno naseljen srpskom populacijom, da se pobuni protiv svake ideje da se posredstvom humanitarne pomoći pomaže populaciji naseljenoj u Srebrnici. Na pitanje tužioca ICTY kako je Orić tretirao Srbe koje je zarobio, general Morion, koji ga je dobro poznavao, je odgovorio da je “Naser Orić bio gospodar rata koji je vladao terorom na svojoj teritoriji i nad samom populacijom. Mislim da je shvatio da su to bila pravila ovog strašnog rata, da ne može sebi da dopusti da uzima zarobljenike. Po mom sećanju, čak nije tražio ni opravdanje. To je jednostavno bio stav - čovek ne može da se bavi zarobljenicima.”
Ovi zločini naveli su Srbe da pokrenu predvidiv napad na selo, nakon čega su oficiri bosanskih Muslimana iznenada povlačeni iz garnizona. Dajana Džonson o tome piše:
“…visoka komanda Muslimana iz Sarajeva naredila je komandantima u Srebrnici, Oriću i njegovim poručnicima, da se povuku iz Srebrnice, ostavljajući hiljade svojih vojnika bez starešina, bez naređenja i u totalnoj konfuziji kada je nastupio predvidivi napad Srba. Preživeli zvaničnici srebrničkih Muslimana iznosili su gorke optužbe protiv Izetbegovićeve vlade da ih je namerno žrtvovala radi interesa države.” Snage bosanskih Srba su preuzele grad. Pitanje koje je bez odgovora do danas je da li se može reći da se protiv muslimanske populacije koja se tamo nalazila dogodio masakr u cilju genocida. Tadašnji ambasador SAD u UN, Madlen Olbrajt je svoju tezu o genocidu “dokazala” mašući satelitskim fotosima raznobojne zemlje, tvrdeći da se radi o masovnim grobnicama. U njenom kasnijem intervjuu sa Čarli Rouzom izjavila je “…ono što sam uradila je da sam skinula oznaku poverljivosti sa snimaka o onome šta se događalo u Srebrnici. Mi smo imali slike koje su pokazivale ono što je bilo prazna poljana, zatim sa ljudima, a onda poljanu sa pacovima nakon što su ljudi nestali. Ja sam to odnela na Savet bezbednosti i mislim da je to otvorilo put za nas da konačno preduzmemo akciju.”
Svedočenje Olbrajtove deluje neubedljivo kada se uporedi sa očevicima srpskog napredovanja u grad, o čemu Stela L. Džatras piše:
“Tim Bučerer iz londonskog 'Daily Telegraph'-a, je 24. jula 1995. godine u vezi Srebrenice napisao “Nakon pet dana intervjua sa glavnim istražiteljem Ujedinjenih nacija o sumnjama za ugrožavanje ljudskih prava tokom pada Srebrnice nije pronađen ni jedan očevidac zločina. U izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta br. 37 od 13. septembra 1995. godine navodi se: “Otprilike 5.000 pripadnika muslimanskih trupa iz Srebrnice napustilo je enklavu pre pada. Muslimanska vlada priznala je da su ovi ljudi prekomandovani u druge jedinice bošnjačkih oružanih snaga. Činjenica da članovi porodice nisu o tome bili obavešteni obrazložena je obavezom čuvanja vojne tajne..” MKCK je dalje izvestio da je bilo indicija o izbinanju sporadičnih sukoba između muslimanskih vojnika koji su želeli da ostanu i da se bore i drugih vojnika i civila koji su želeli da izbegnu. U nekim slučajevima, imena “nestalih” vojnika nabrojana su dva i tri puta. Kako je prethodno navedeno, u grobnicama je pronađeno manje od 2.000 tela. Imajući u vidu da je građanski rat u BiH trajao preko četiri godine, ovaj podatak se ne bi mogao pouzdano podvesti pod genocid kada se uporedi sa masakrima širom sveta poput u Siera Leoneu, Ruandi, Zimbabveu i Indoneziji. Manje od nedelju dana nakon što je objavljeno da se dogodio genocid, kapetan Schouten, jedini oficir UN na licu mesta u Bratuncu, u tom periodu, je izjavio: “Svako ponavlja reči svakoga, ali niko ne pokazuje relevantne dokaze. U Holandiji ljudi žele da dokažu po svaku cenu da je počinjen genocid. Ja u to ne verujem. Dan nakon pada Srebrnice, 13. jula, stigao sam u Bratunac [navodno mesto zločina] i ostao sam osam dana. Mogao sam da idem gde sam želeo. Bilo mi je obezbeđena sva moguća asistencija; nigde nisam zaustavljen.”
Motiv zapadnih snaga protiv Srbije je suviše kompleksan i detaljan da bi se predstavio pojednostavljeno. Čini se da je procena bila da je bilo neophodno prvo oslabiti srpsko osećanje nacionalizma da bi se čitava nacija uvela u krupniji plan za evropske političke integracije i širenje dometa NATO-a u Istočnoj Evropi.
Ovo objašnjava i zašto je hapšenje Ratka Mladića pozdravljeno kao “pobeda za EU”, a takođe i zašto predsednik Srbije Boris Tadić “zaslužuje respekt" iako je tim činom zabio još jedan kolac u nezavisnost Srbije.
Naime, Mladiću će biti presuđeno od strane neizabranih birokrata u Holandiji, gde je Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, a ne u Beogradu, gde bi se na taj način ispoljila suverenost države i gde postupak ne bi isključivo bio u funkciji ostvarivanja globalističkih ciljeva.
Sa stanovišta građana Srbije, problem je u tome što se još ne nazire kraj narušavanju srpskog nacionalnog osećanja i što naš državni interes postaje birokratska zabava kojom se igra uzak krug neodgovornih. Da nije tako, onda se kao uspeh u ostvarivanju proklamovanih nacionalnih interesa ne bi merio smanjenjem dinamike njihovog neostvarivanja, ali onda neuspešni više ne bi imali mesta na političkoj sceni.
Нема коментара:
Постави коментар