Od uvođenja višestranačkog sistema u politički
sistem Srbije, prolazimo kroz karikaturu demokratskog uređenja, u kome naša
političko-finansijska nomenklatura uspeva da degeneriše svaki začetak potencijalne
racionalne organizacije društva. Zato smo svedoci neracionalnih odluka, koje se
donose u uskim krugovima neposredno zainteresovanih, sa katastrofalnim
posledicama po građane i društvo, a bez ikakve odgovornosti nosilaca političkih
procesa. Za sve to vreme, niko nije otvoreno procenio razloge zašto je tako
nešto uopšte moguće, u društvu koje bi trebalo da je demokratsko, bez aktivnog
suprotstavljanja građana.
Možda najracionalniji pristup ovoj dilemi,
ispoljio je novinar Milovan Brkić, u svom članku u magazinu Tabloid, pod
naslovom „Ni apostoli, ni Jude“ (http://www.magazin-tabloid.
Polazna premisa u pomenutom članku je da je u
savremenim političkim sistemima, garant demokratskog društva - opozicija.
Milovan Brkić, sasvim osnovano konstatuje da u
Srbiji opozicije nema. Tu konstataciju, on argumentuje sledećim
anomalijama u strukturi samih organizacija koje se u našoj zemlji bore za vlast :
prvo, višestranačka Srbija nema političke
partije, već u praksi postoje samo vođe grupa okupljenih u organizacije
registrovane kao partije;
drugo, političke partije u Srbiji nisu
strukturisane kao ideološke stranke i zato nemaju uporište u građanstvu, pa je
posledica to da se ne zna se koja zastupa interese seljaka, koja radništva,
koja građanske klase, a koja intelektualaca; i
treće, u Srbiji, sve stranke su populističke
organizacije, ustrojene na modelu jedan vođa i ostali su sledbenici, zbog čega
nemaju poriv niti se ijedna zalaže za uspostavljanje institucija građanskog
društva, za nezavisno sudstvo, nezavisnu policiju, slobodne sindikate.
Gospodin
Brkić, dalje konstatuje da u našim partijama nema mirnih promena vođa. Imajući
u vidu stanje našeg društveno-političkog sistema, on izvodi zanimljiv i
dalekosežan zaključak - da su izgleda nesmenjivi samo zato što oligarhija lakše
kanališe nezadovoljstvo građana tako što kontroliše jednog vođu.
Ta kontrolu, on obrazlaže time da oligarhija vođu
kupuje novcem, privilegijama, omogućuju da dobija donacije od kojih izdržava
grupu na čelu stranke i da osvaja mandate i tako učestvuje u deobi javnih
resursa kao plena.
Konačno,
gospodin Brkić primećuje i kako je moguće da u navodno političkim
organizacijama nema autohtonog unutrašnjeg ideološkog života. S tim u vezi
konstatuje da je većini članova rukovodstava stranaka, partijsko članstvo jedina
struka i da bez partije ostaju bez posla i statusa i zato služe vođi i svakoj
vlasti.
Zaključak
koji Milovan Brkić izvlači može da zvuči cinično, ali nesporno deluje kao odgovor na uvodnu dilemu: u Srbiji
"opozicionari" su, za služenje vlastima i potrebama moćnika, dobro
plaćeni. Za razliku od Jude, oni se za svoje grehe ne kaju. Nisu Jude, ni
apostoli, već su prodane duše.
Pitanje je samo da li se takav odnos uspostavio spontano, ili se neko time bavio?
Нема коментара:
Постави коментар