Брендирање Србије

Има ли Србија ишта што је брендира као традиционално цивилизовано друштво?
Мислимо да има:
1. Стефан Немања - савезник у крсташким ратовима, Иг де Пајен и његових девет витезова чак су кренули у Јерусалим из дворца Балшића, Лангедок
2. цар Душан - крунисан као цар Срба и Грка, практично је био наследник источног римског царства, сто година пре руског цара
3. Душанов законик - други акт, након Магна карте у Енглеској, који је ограничио апсолутну власт владара
4. Косовски бој - Србија је на Косову бранила хришћанску границу на истоку, пријемом Лазаревог сина Стефана Лазаревића у ред Змај огњеног вука прихваћено је да је његов отац штитио централно европско хришћанство
5. Сретењски устав - увео је грађанско друштво, без феудалних привилегија, и као такав трећи у свету, после америчког и француског
6. Први светски рат - Србија је освојила све симпатије савезника, 1915. у Енглеској су за Видовдан деца писала есеј о Косовском боју, у Форен офису је испред кабинета секретара велика слика митске богиње Британије како држи дете означено као Србија
7. Други светски рат - Србија баштини антифашистичку европску традицију, и за разлику од Словеније и Хрватске где су била седишта Коминтерне и КП, у Србији од 19. века постоји јака традиција социјал-демократије
8. прва ослобођена територија у Европи под Хитлером, била је у Србији.
9. почетак рударства у Европи био је пре више од 7000 година у Рудној глави у Србији, где су се вадили бакар и злато
10. Вук Караџић је у 19. веку сачинио једину фонетску азбуку на свету, крајем века исти покушај је неуспешно начињен у Енглеској
11. Србија је, кроз ССРН, била родоначелник артикулисања невладиног сектора, синдиката и друштвених организација у политичком животу, као Савета Европе
12. Србија има традицију радничког учешћа у управљању, кроз радничко самоуправљање, које је дегенерисано у политичком животу кроз једнопартијски систем власти, али које је дало резултате у привредном систему, а пре свега у грађевинарству, машинству и хемијској индустрији
13. Србија има традицију у доприносу систему колективне безбедности (и учешћа у мировним операцијама УН) кроз систем ванблоковске организације несврстаних земаља

Емисија "Утисак недеље" од 28.10.2007, са гостима историчаром Предрагом Марковићем и директором Београдске филхармоније Иваном Тасовцем, аргументовала је тезу да у Србији не смеш да имаш никакву представу о нечему да би те поставили да се стараш о томе. Поменута господа чланови су Савета за брендирање Србије, који је покренуо министар Предраг Бубало, тако што је госпођа Милка Форцан (кћи Јоце Милеуснића који је спољнотрговинског гиганта Југохемију уништио и испоручио Мирославу Мишковићу, и снаја Боре Форцана бившег начелника за финансијске послове Савезног СУП-а) позвала господина Тасовца (сопствено признање у поменутој емисији) и господина Марковића (заједно са господином Тасовцем, такође сопствено признање у емисији). Све то не би био проблем да је госпођа Форцан, која је иначе навикла од најранијих дана да јој сва врата буду отворена, па јој је и прво радно место било директорско у Делта банци, има било какве надлежности у формирању државног Савета (сем ако и министри и политичари - најамници нису дужни да испуњавају детиње жеље). Јавност је врло брзо препознала њен сукоб интереса, као и власника маркетиншких агенција, које би требало да спроводе идеје Савета, чији су чланови, а о трошку пореских обвезника.
Тема је овде, на основу којих препорука, осим што им је знала бројеве телефона госпођа Форцан одабрала господу Тасовца и Марковића. Да ли је то на основу њихових непресушних идеја? Тешко, јер за сат и по господа се нису сетила ничега више од: "да се збрине 5.000 незбринуте деце" или "само у Београду и Њујорку можете да наручите ручак у шест ујутру" (Тасовац) и "ми смо ту да препознамо... више да сакупимо идеје... а радиће професионалци" (Марковић). На основу тих идеја, очигледно нису бирани, али онда нам је помогао господин Тасовац, објаснивши да није ни потребно да човек нешто зна да би руководио, навевши свој пример, али је потребно да човек има вољу и енергију. Можемо само да закључимо да смо као држава и друштво овако успешни чим за вођење јавних послова није потребно никакво знање, већ само воља и енергија.
Можда звучи ружно, али они који се на оволико бестидан начин играју нашим парама и животима, јер је исти образац случај у свим државним органима, заслужују да се на исти начин и грађани поиграју са њима. У конкретном случају још више нас вређа што о нашој грбачи треба да се допунски прихрањују људи који чак ни не знају шта су и које вредности које Србију сврставају у ред цивилизованих народа.