Srbija se našla uglavljena u zoni projektovanih kvazi partija, koje ne vode ideološku več direktnu interesnu borbu. Iz toga proizilazi i mogućnost da većinska volja naroda uvek bude relativizovana, pred i post izbornim, koalicijama. Rezultati ovog modela višepartizma ogledaju se prevashodno u neodgovornosti političkih nosilaca za nesprovođenje ili za rezultate sprovođenja proklamovanih politika. Novi izbori, po svemu sudeći, neće doneti ništa bitno novo u toj raspodeli političke moći, što će i dalje ostaviti nedirnutu snagu grupacije koja je u prilici da obezbeđuje finansije i uticaj političkim strankama kao fasadi. Realno je očekivati da bi čak i sastav Vlade mogao ostati isti kao i one koja se raspala, bez jasnog razloga u čemu je neslaganje dotadašnjih koalicionih partnera.
Problem Srbije sastoji se u tome da su dve administracije, od 2004. godine, imale znatno niže rezultate po svim parametrima koji su bili bitni za poziciju Srbije pa i za građane (od inflacije, spoljnog zaduženja, stepena konkurentnosti, privatizacije,percepcije korupcije...) da bi opstanak iste konstelacije, predvođene neideološkim, konzervativnim grupacijama (NS, DSS, G17 plus) uveo zemlju u samoizolaciju od svog prirodnog okruženja. Ideološki neprofilisano društvo, bez sindikalnih, poslodavačkih i nevladinih udruženja, ostavlja prostor retorici koja ne predstavlja realnost političke borbeu Srbiji, već samo poligon za opstanak uspostavljenih sfera uticaja.
Iz takve projekcije, proističe nemogućnost institucionalnog osvajanja vlasti, što ogromnu većinu stanovništva (izuzimajući oko 140.000 radnih mesta koja se dele među strankama i one bliske grupi od oko 400 ekstra bogatih)ostavlja izvan političke realnosti. Posledica nemogućnosti uticaja većine kroz institucije stvoriće realnu opasnost od prenošenja zahteva na neinstitucionalni teren, ali ne više kroz kanalisane zahteve urušenih oblika organizovanja, već kroz spontane, možda i neartikulisane, zahteve mase, u prirodnoj težnji da u društvu bude oblikovana kao većina ili manjina.
Sa minornim izuzecima teško je prepoznati političku organizaciju u Srbiji koja formuliše ideološki postulat savremenog kapitalističkog društva u državi Srbiji, iz ugla levice, desnice ili centra. Nema jasnog obećanja ukidanja partijskog zapošljavanja, kontrole budžeta i pravne države, te nije moguće anticipirati ni sprovođenje određenja ka evropskim integracijama, izuzev u floskulama i u saradnji sa protivnicima integracija. Normalno bi bilo da, ukoliko građani u velikoj većini očekuju sprovođenje integracionih procesa, političke stranke ostvaruju ili bar ne relativizuju taj cilj, odnosno ukoliko ga nema da se ne proklamuje takva državna politika. U okolnostima kakve vladaju u Srbiji nije isključeno ozbiljno opadanje standarda građana, koji ostaju moneta za potkusurivanje i stvaranje legaliteta mehanizmu i sistemu vlasti kome nedostaje suštinski legitimitet, zbog nasleđa i prenošenja jugoslovenskih mehanizama i sukoba u Srbiju.
Нема коментара:
Постави коментар