Predsednik DS, cele Srbije i svih građana

Po kriterijumima represivnih zakona o ekonomiji, mešanju u život građana i po načinu vladanja aktuelni režim je uveo metode nesvojstvene demokratskoj državi. Da li se radi o slabostima mlade demokratije ili o predispoziciji onoga koji je na vrhu, može se zaključiti iz nekih manifestacija upravljanja državom: - Ustav Republike Srbije propisuje da predsednik države može dva puta za redom vršiti mandat. Po usvajanju tog Ustava, Boris Tadić nije građanima ponudio izbor, već je prisvojio mandat koristeći onaj iz federalne jedinice bivše DZ SiCG, da bi se danas treći put kandidovao - Postupajući, nakon usvajanja Ustava, kao da je osvojio svoj prvi mandat po tom aktu, Boris Tadić, bez ustavnog i zakonskog osnova uspostavlja tzv. "Kancelariju predsednika Republike", kroz koju politički deluje Dragan Đilas, nakon toga vodeći finansijer stranke čiji je Boris Tadić predsednik; - Nakon osvajanja drugog predsedničkog mandata, Boris Tadić je, na osnovu podzakonskog akta Vlade, obavljao poslove "predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost", koordinirajući deo poslova odbrane i unutrašnjih pislova, iz zakonskog delokruga nadležnosti Vlade; - Iako je, po Ustavu, predsednik svih građana, Boris Tadić ostaje predsednik svoje stranke. Tako se ujedno dolazi u situaciju da je jedan šef stranke Vrhovni komandant oružanih snaga; - Iako je predsedniku Republike ustavom zabranjeno obavljanje druge javne funkcije ili profesionalne delatnosti, Boris Tadić je tokom drugog mandata bio predsednik Nacionalnog saveta za infrastrukturu, a tokom oba mandata je "profesor" političkog marketinga na Fakultetu dramskih umetnosti; - Političku odluku o pristupanju Evropskoj uniji, promoviše se kao  ideologija vladajuće stranke, koja se nameće posredstvom državnih organa kao ideološka platforma isključivo stranke čiji je predsednik Boris Tadić; - Tokom mandata Borisa Tadića na čelo asocijacija radnika, preduzetnika i važnih društvenih grupa uglavnom su nameštani pristalice i vezana lica stranke, iako se ne radi o političkim organizacijama; - Tokom mandata Borisa Tadića, Mirko Cvetković je predsednik Vlade i ministar finansija, a Ivica Dačić je zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, što je spajanje funkcija svojstveno totalitarnim režimima. Režim u Srbiji ne primenjuje nasilje prema društvenim grupacijama ili neistomišljenicima, ali sa praktičnog stanovišta nebitno je da li se kao kvalifikativ za učešće u društvenim procesima nameće mržnja ili obožavanje cveća. Da bi se režim okvalifikovao kao totalitarni, mora se utvrditi: 1. da li postoji privilegovan položaj na političku delatnost; 2. da li ta monopolistička grupa svoju ideologiju nameće kao državnu istinu; 3. da li postoji kontrola nad sredstvima nasilja i sredstvima komunikacija; 4. da li se ekonomske i društvene aktivnosti potčinjavaju državi; 5. da li se različitosti politizuju da bi se omogućila marginalizacija ili nasilje. Pitanje je, vezano za iskustva pobrojana u uvodu, po čemu se režim koji je Srbiji nametnuo Boris Tadić razlikuje od totalitarnih? Podsetićemo da je još 2008. godine, prilikom kandidature za drugi mandat Tadića, novinar Petar Luković, inače pristalica partije koja ga je tada podržavala, ukazivao: "...Pomenuti je, u preko tisuću dana, imao bar tisuću prilika da nešto uradi ili nešto kaže... ili već da učini bilo šta; ako se njegov zbir dobrih dela svede na činjenicu da je (kao) usvojio nekakvu samohranu mačku i jednom dao krv uz ultimativno TV pokrivanje svih kanala Srbije – a da je u međuvremenu... pristao na donošenje Ustava na najpodliji način – krađom,... da je učestvovao u svim podelama oko upravnih odbora javnih preduzeća gde je ubacio sve svoje gladne drugove, da je zaštitio vodećeg srpskog milijunaša Miškovića od Anketnog odbora u Skupštini Srbije (na LDP zahtev) odbijajući da se o „Delti“ uopšte razgovara u Parlamentu; da je prećutao činjenicu da Republička Izborna Komisija ne poštuje odluku Vrhovnog Suda Srbije i zabranjuje posmatračima iz Velike Britabnije i SAD da prisustvuju predsednilčkim izborima... ni reč nije rekao protiv ideje... da se Rusima pokloni ovdašnja Naftna industrija, bez tendera, navodno nekakvim sporazumom koji još niko nije video. Koliko je ludilo uzelo maha, pokazuje izjava Tadićevog mafijaškog bossa Dragana Đilasa da će Srbija ovim sporazumom... dobiti „više novca nego preko tendera“. Otkud Đilas zna šta bi se dešavalo na tenderu...?" Četiri godine nakon oviih opaski, svedoci smo da je režim koji je, kao koalicioni ali i personalni, nametnuo Boris Tadić doživeo dalji razvoj pomenutih indicija u pravcu objedinjavanja svih snaga spremnih da posrže sam metod vladanja. Danas, kandidat Srpske radikalne stranke na predsedničkim izborima, Jadranka Šešelj izjavljuje: 'Nikolić... je spremniji od Tadića da izda sve nacionalne interese.' Da Demokratska stranka može da računa na podršku radikala iz lukrativnog interesa najavio je i potpredsednik SRS Aleksandar Martinović, izjavivši: 'Mi hoćemo kontrolu poslovanja javnih preduzeća i, ako se oko toga dogovorimo sa DS-om, DSS-om ili SPS-om...' A da je sam režim spreman da u uključuje i ideološki potpuno suprotne partnere proističe se iz reakcije potpredsednice DS Jelene Trivan, da poziv radikala shvata kao „pohvalu rada demokrata". Danas, režim Borisa Tadića je vratio na vlast i socijaliste, ne iz ideološke bliskosti već kompatibilne po načinu vladanja. A kakav je njihov ideal načina vladanja vidi se iz novog vizuelnog identiteta sa crvenim petokrakama. Povratak komunističke ikonografije u mentalni prostor najvažnija je karakteristika aktuelne izborne situacije jer je dvadeset godina to je bio znak o kojem se ćutalo zbog nedemokratske tradicije koju je simbolizovao. Da forma, pa i ova na koju indikuju primeri, čini sušinu ukazuje i stav prema rešavanju problema marginalizovane manjinske grupe. Kada je gradonačelnik belgijskog grada Larnea uputio pismo gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, u kojem je izrazio zabrinutost za položaj i život Roma u Beogradu, zahtevajući: “...obezbedite adekvatno obezbeđenje i osigurate da ta iseljenja proteknu u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava, uključujući i Principe i uputstva UN za raseljenja lica uzrokovana razvojem“, kao i na primenu Nacionalne Strategije o poboljšanju pozicije Roma u Srbiji, koju je usvojila Vlada Srbije 2010 godine, Đilas je poručio Belgijancu: “...Grad Beograd je, nakon vašeg pisma, sproveo anketu među pripadnicima romske populacije prema kojoj se 76% njih izjasnilo da bi odmah otišlo da živi u Belgiju, dok je preostalih 24% izjavilo da bi rado posetilo Belgiju, kako bi se na licu mesta uverili u kvalitet života... Zahvaljujući gradu Beogradu, pripadnici romske populacije sada imaju lična dokumenta, pa samim tim i mogućnost da putuju kao svi ostali građani ove zemlje. Ukoliko ste u mogućnosti da primite neke od ovih ljudi, mi ćemo im organizovati prevoz. U slučaju da se neko od njih uputi u Larne u sopstvenoj organizaciji, molim vas da me o tome obavestite”. Ovo shvatanje Đilasa da getoizacija transportovanje etničke grupe predstavlja modus integracije u društvo, ukazuje na vrednosni sistem lica bliskih Borisu Tadiću koji izazove asocijacije na nacistički pogrom i logoraške transporte. To što im idu na živce Evropljani koji nešto zamere svedoči, ne toliko o nedostatku manira, koliko o suštinskoj nezainteresovanosti za sprovođenje bilo čega, pa i usvojene politike, ako im nije u ličnom interesu.  Neophodno je ukazati na postavke koje predstavljaju dostignuti civilizacijski demokratski standard, za čije se poštovanje bi trebalo da se zalažemo. Pošto fašizam predstavlja kapitalizam u svom najgorem obliku, ta perspektiva zahteva da zagovaramo njegovu nefeudalnu, antimilitarističku, antirasističku, nenasilnu i slobodniju formu. Umesto toga, danas su radničke organizacije neutralisane, Skupština je izgubila moć efektivne kontrole nad izvršnom vlašću, društveno sjedinjavanje putem socijalne pomoći, modernih tehnika nadgledanja i državne podrške, odn. sistemom koji svakoga čini sve zavisnijim, prevazilazi u efektima ono što je fašistički teror uspevao, iako fašizam kao pokret ne postoji. Pred nama je borba za demokratsku državu, koja podrazumeva jačanje države, ali kroz jačanje državnih institucija kojima bi se sputao savremeni totalitarizam, koji u Srbiji umesto jedne objedinjava mnogo partija, ali sve u funkciji gesla jedna zemlja, jedan vođa.